О делимитации и демаркации границы между Арменией и Азербайджаном / Հայաստանի եւ Ադրբեջանի միջեւ սահմանագծման եւ սահմանազատման մասին / On the delimitation and demarcation of the border between Armenia and Azerbaijan

26 октября, 2021 - 15:07

О делимитации и демаркации границы между Арменией и Азербайджаном

Напоминание об Обращении Республики Западная Армения (Армения) в ООН и к Главам государств – Постоянным членам Совета Безопасности ООН, от 7 августа 2019 года, по вопросу демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан, на которое необходимо неукоснительно опираться во время текущего переговорного процесса.

Согласно Венской конвенции «О праве международных договоров» от 23 мая 1969 года, подписанная под угрозой применения силы бумага (договор, соглашение, заявление и т.д.) считается недействительной. (Статья 52. Договор является ничтожным, если его заключение явилось результатом угрозы силой или ее применения в нарушение принципов международного права, воплощенных в Уставе Организации Объединенных Наций).

А подписание любого договора по принуждению агрессора в отношении Армении, где фактически игнорируются интересы армян, будет считаться недействительным и ничтожным.

Армяне всего мира никогда не смиряться с такой несправедливостью и беззаконием, а национально-освободительное движение армянского народа получит новый мошной импульс во всем мире. 

Пресс-служба Национального Собрания (Парламента) Западной Армении

26.10.2021

Ниже публикуется полный текст Заявления в ООН

****

Генеральному Секретарю

Организации Объединенных Наций

г-ну Антониу Гутеррешу

Совету Безопасности

Организации Объединенных Наций

З А Я В Л Е Н И Е

О демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан

Обращаемся к Вам с призывом осуществить демаркацию границы между государством Армения и Республикой Азербайджан, принимая во внимание доклад-предложение Специальной Комиссии Парижской мирной конференции от 24 февраля 1920 года по определению границ Армении, признавая Республику Западная Армения (государство Армения) как государство-продолжатель государства Армения, а также другие правовые и политические факты, реалии и обоснования, представленные в настоящем Заявлении.

Принимая во внимание предысторию вопроса:

1)  В начале 1919 года в Париже был созван Армянский национальный съезд, одним из важнейших решений которого стало избрание «Армянской единой национальной делегации» («Делегации целостной Армении») под сопредседательством Погоса Нубара и Аветиса Агароняна и утверждение заранее подготовленного совместного Меморандума о требованиях армян и представленного армянской единой национальной делегацией на Парижской мирной конференции 12 февраля 1919 года., в котором обосновывалась необходимость создания армянского независимого государства и уточнялась его территория, которая объединяла семь вилайетов (областей) Западной Армении (включая Трапезунд), Республику Армения и Киликию;

2)  26 февраля 1919 года Армянская единая национальная делегация явилась на заседание Совета Десяти, где повторила основные требования Меморандума. 17-го апреля 1919 года делегацию принял 28-й Президент США Вудро Вильсон, который заверил, что сделает все возможное для защиты территориальных требований армян;

3)  В своём письме председателю Верховного Совета союзных держав от 22 ноября 1920 года 28-օй Президент США Вудро Вильсон, в связи с принятым им Арбитражным решением, подчеркнул, что необходимо учесть, что новосозданное армянское государство, безусловно, должно включить в себя значительную часть закавказских армянских областей бывшей Российской империи;

4)  В ответ на представленные требования армянской единой национальной делегации, Верховный Совет союзных держав 19-го января 1920 года принял следующее решение и «де-факто» признал Армянское государство:

а) Правительство Армянского государства признается в качестве Правительства;

б) Это решение не предопределяет вопроса границ Армянского государства.

Эти два решения секретариатом Парижской мирной конференции 27-го января 1920 года были официально представлены Армянской единой национальной делегации;

5)  11-го мая 1920 года турецкая делегация была приглашена на Парижскую мирную конференцию, на которой ей были представлены «Условия мира». Среди представителей Союзников была также делегация Армянского государства. В преамбуле «Условий мира», которая впоследствии стала преамбулой Севрского мирного договора, Армения отмечена наряду с союзными государствами. Тем самым, Армянское государство было признано также и «де-юре».

II. Вопрос демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан

1)  На Парижской мирной конференции (1919-1920 г.г.) Специальная Комиссия, определяющая границы Армении, 24 февраля 1920 года представила «Доклад-предложение относительно определения границ Армении», под которым были поставлены подписи полномочных представителей государств-членов Совета Лиги Наций – Франции, Великобритании, Италии и Японии. В данном докладе уточнены принципы демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан, между государством Армения и Республикой Грузия. В нем отмечено: «Что касается границы государства Армения с Грузией, а также с Азербайджаном, то Комиссия находит, что в настоящее время предпочтительнее ожидать результатов уточнения упомянутых границ, которых три республики сами достигнут в договорах. В том случае, если эти республики не придут к какому-либо согласию относительно своих границ, то этот вопрос должен быть передан в арбитраж Лиги Наций, которая создаст Межсоюзническую Комиссию для определения вышеотмеченных границ на месте – с учетом, в качестве принципа, этнографических данных».

2)  Предложенные в докладе принципы и положения были включены в Севрский мирный договор (10 августа 1920 года), в 92-й статье которой отмечено: «Границы между Арменией и Азербайджаном, а также между Арменией и Грузией будут определены посредством прямого согласия заинтересованных сторон. В том случае, если заинтересованные страны до дня принятия решения, упомянутого в ст. 89 Договора, не смогут по согласию определить границы, тогда, являющаяся проблемой граница будет определена Верховными союзническими силами, которые и осуществят на месте демаркацию границы».

3)  Отмеченный документ был также включен в Полный доклад об Арбитражном решении (22 ноября 1920 года) 28-го Президента США Вудро Вильсона – как 2-й документ 1-го Приложения.

4)  Принципы доклада-предложения Специальной Комиссии, определяющего границы Армении, так и не были претворены в жизнь по причине советизации всех трёх республик Южного Кавказа, вследствие чего эти республики перестали являться субъектами международного права.

5)  Вопрос границ на Южном Кавказе может и должен быть решён только на основе международного права.

6)  Сегодняшняя политическая карта государств Ближнего Востока, Северной Африки и Европы формировалась на основе решений, принципов и предложений Парижской мирной конференции (1919-1920 г.г.).

7)  Единственным законным документом, принятым международным сообществом, о границах между государством Армения и Республикой Азербайджан, государством Армения и Республикой Грузия является доклад-предложение от 24 февраля 1920 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции (1919-1920 г.г.), определяющий границы государства Армения.

8)  В соответствии с докладом-предложением от 24 февраля 1920 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции, определяющему границы государства Армения, право демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан, между государством Армения и Республикой Грузия предоставлялось Лиге Наций, при этом за основу принимались данные о национальном составе населения по состоянию перед началом Первой Мировой войной.

Нынешнее национальный состав не может служить основанием для демаркации границы, поскольку оно возникло в следствии преступной политики истребления и депортации армян, проводимой властями Республики Азербайджан. А последствия преступления не могут порождать права.

III. Карабахский конфликт – суть вопроса Арцаха и армян Арцаха

1)  Карабахский конфликт не есть вопрос лишь армяно-азербайджанского противостояния, как зачастую это пытаются представить. В действительности, вопрос Нагорного Карабаха, а точнее – вопрос Арцаха и армян Арцаха является чрезвычайно важной составной частью Армянского вопроса.

2)  Борьба Арцаха и армян Арцаха — это борьба против развязанной Республикой Азербайджан геноцидальной политики, борьба за выживание, за право свободно распоряжаться собственной судьбой согласно праву на самоопределение.

3)  Республика Азербайджан с 1918-1920 г.г. или принимала участие или самостоятельно осуществляла политику геноцида и депортации армян. То есть, совершалась та же самая преступная политика в отношении коренного армянского населения, что и в 1894-1923 г.г., и по сей день осуществляют сменяющие друг друга турецкие власти – османское, младотурецкое, кемалистское… По сути, можно констатировать, что Геноцид армян продолжается также со стороны властей Республики Азербайджан.

4) На Парижской мирной конференции в 1919-1920 г.г. были вынесены важные и основополагающие решения для справедливого разрешения Армянского вопроса, которые в 1920 годах были оформлены в виде важнейших международных договоров и решений.

Среди них:

- Доклад-предложение Специальной Комиссии Парижской мирной конференции (1919-1920 г.г.), определяющий границы государства Армения;

- Севрский мирный договор от 10 августа 1920 года, статьи 88-93 которого касались Армении.

- Арбитражное решение 28-го Президента США Вудро Вильсона от 22 ноября 1920 года, полное название которого – «Решение Президента Соединенных Штатов Америки Вудро Вильсона об установлении государственной границы между Турцией и Арменией, о выходе границ Армении к морю и о демилитаризации прилегающих к армянской границе турецких территорий»;

Эти решения были приняты на Парижской мирной конференции 1919-1920 г.г., однако, они не были реализованы. Между тем, окончательное и справедливое урегулирование вопроса Арцаха и армян Арцаха возможно в рамках окончательного и справедливого урегулирования Армянского вопроса, с востребованием и реализацией решений, принятых на Парижской мирной конференции, в том числе – о границе между государством Армения и Республикой Азербайджан.

IV. Статус Республики Армения

1)  В настоящий момент Республика Армения, по ряду причин затрудняется, для урегулирования Карабахского конфликта, как путь, избрать решение Армянского вопроса, а также варианты урегулирования данного конфликта, указанные в ст. 2 параграфа II настоящего Заявления.

Отметим эти причины.

2)  Первая Республика Армения, а впоследствии, и Вторая Республика Армения, в условиях агрессии и принуждения (Александропольский договор от 02.12.1920 года и Карсский договор от 13.10.1921 года) были вынуждены отказаться от предоставленных в 1920 году армянскому народу и армянскому государству (государству Армения) прав, предоставленных на основе единых армянских требований, будучи вынужденными оставаться только в рамках прав и юрисдикции Республики Армения, иначе говоря – Восточной Армении и армян Восточной Армении.

3)  Третья Республика Армения, посредством официальных заявлений своих Президентов, повторила, что остаётся вне рамок прав, предоставленных армянскому народу и армянскому государству (государству Армения) в 1918-1920 гг., предоставленных на основе единых армянских требований, и вынуждена оставаться только в рамках прав и правомочий Республики Армения, иначе говоря – Восточной Армении и армян Восточной Армении, а дело отстаивания данного вопроса передает непосредственно армянскому народу - широким кругам армянской общественности.

4) Не менее важным препятствием являются сложная военно-политическая ситуация и возникшая вследствие неё тяжелое социально-экономическое положение, в которой оказалась Республика Армения после 1988 года, а именно: практически полная блокада, военное положение в приграничных районах и в Карабахе, и т. д.

5) Тем не менее, являясь правопреемницей Первой Республики Армения, являясь главным гарантом безопасности армян Карабаха и самой Нагорно-Карабахской Республики, Республика Армения по вышеупомянутым причинам затрудняется выступать с позиции решения Армянского вопроса в урегулировании Карабахского конфликта, как важного компонента Армянского вопроса.

6) При этом, ряд фактов и событий свидетельствуют о том, что военно-политическая ситуация вокруг Республики Армения методично и преднамеренно обостряется, дабы не допустить, чтобы Республика Армения занялась окончательным и справедливым решением Армянского вопроса, и на его базе, в том числе – справедливым и окончательным урегулированием Карабахского конфликта.

7) Однако, это не означает, что армяне, рассеявшиеся по всему миру вследствие Геноцида армян, могут смириться с такими реалиями, навязанными Республике Армения и Нагорно-Карабахской Республике. Напротив: Рассеявшиеся по всему миру армяне, количество которых намного больше, чем их соотечественников проживающих в Республике Армения и Нагорно-Карабахской Республике, избрали путь защиты единых прав, предоставленных армянскому народу и государству Армения в 1918-1920 г.г. международным сообществом, с целью окончательного и справедливого решения Армянского вопроса.

V. Статус Республики Арцах (Нагорно-Карабахской Республики)

1)  Вследствие вторжения ХI Красной Армии 28 апреля и 2 декабря 1920 года были советизированы соответственно Республика Азербайджан и Республика Армения, а 25 февраля 1921 года – и Республика Грузия. В июне 1921 года, на основе заявления Советского Азербайджана об отказе от претензий на «спорные территории» и на основе соглашения между Правительствами Советской Армении и Советского Азербайджана, Советская Армения объявила Арцах (Нагорный Карабах) своей неотъемлемой частью. Акт об объединении приветствовали, как международное сообщество, так и новосозданная Советская Россия.

Он был зафиксирован в резолюции Лиги Наций от 18 декабря 1920 года, а также в справке-ноте Генерального секретаря Лиги Наций, адресованной государствам - членам Лиги Наций, и в годовом отчете за 1920-1921 гг., адресованном Народному комиссариату иностранных дел РСФСР и высшему органу государственной власти Российской Советской Федеративной Социалистической Республики – ХI Съезду Советов.

2)  5 июля 1921 года, на своем заседании, Кавказское бюро Российской Коммунистической партии (большевиков), проигнорировав соответствующее постановление Лиги Наций и мнение народа Арцаха, как демократический инструмент определения границ между Советской Арменией и Советским Азербайджаном, в противопоставление резолюции об объединении, и с процедурными нарушениями приняло противозаконное решение о насильственном отделении Арцаха от Советской Армении – с условием формирования национальной автономии с широкими правомочиями в составе Советского Азербайджана. Таким образом, значительная часть исторических армянских и армянонаселенных территорий была передана Советскому Азербайджану.

3)  Противозаконным постановлением властей Республики Азербайджан 7 июля 1923 года Арцах был расчленен: на одной его части была создана Нагорно-Карабахская автономная область (НКАО), а территории равнинного Карабаха перешли под прямое подчинение Республике Азербайджан. Одновременно, искусственным образом был образован Красный Курдистан. Целью создания последнего было упразднение сухопутного соединения между Советской Арменией и НКАО. В 1929 году Красный Курдистан был упразднен, и территория непосредственно была включена в состав Азербайджанской ССР.

4)  Внеочередная совместная сессия депутатов областных и районных советов НКАО 20 февраля 1988 года приняло Решение и обратилась в Верховный Совет Азербайджанской ССР по поводу выхода из состава Азербайджанской ССР, и в Верховный Совет Армянской ССР – о включении НКАО в состав Армянской ССР. Властям СССР был направлен призыв удовлетворить эту просьбу на основе всех правовых норм и прецедентов разрешения подобных спорных вопросов.

5)  Однако, за этим шагом, нацеленным на урегулирование проблемы цивилизованным путем и посредством свободного волеизъявления, последовала волна насилия против армянского населения, массовое попрание прав армянского народа, насильственная депортация армянского населения, полная блокада и тому подобное. Начались погромы и массовые убийства армянского населения в городах Республики Азербайджан, находящихся в сотнях километров от НКАО – в Сумгаите, Баку, Кировабаде, Шамхоре. В результате погибли сотни людей, еще больше людей получили ранения. Около 500 тысяч граждан армянской национальности Республики Азербайджан, стали беженцами. Таким образом, власти Республики Азербайджан, организовали и осуществили настоящий геноцид и депортацию в отношении коренного армянского населения, проживавшего на территории республики.

6)  2 сентября 1991 года в Степанакерте на совместной сессии народных депутатов областного совета НКАО и Шаумянского районного совета, была принята «Декларация о провозглашении Нагорно-Карабахской Республики» на территории бывшей Нагорно-Карабахской автономной области и Шаумянского района.

7)  10 декабря 1991 года в Нагорно-Карабахской Республике, в присутствии международных наблюдателей, на основе права народа на самоопределение, был проведен референдум о независимости, в котором приняли участие 80% населения, имеющих право голоса. И абсолютное большинство голосовавших - 99,89% отдали свой голос за независимость.

8)  6 января 1992 года Верховный Совет Нагорно-Карабахской Республики принял Декларацию «О государственной независимости Нагорно-Карабахской Республики».

9)  На референдуме 10 декабря 2006 года была принята первая Конституция Нагорно-Карабахской Республики.

10)  На референдуме, проведенном 20 февраля 2017 года, была принята Конституции Республики Арцах в новой редакции.

11)  11 августа 1992 года Конгресс США принял резолюцию, осуждающую действия властей Республики Азербайджан, а также поправку номер 907 к Акту о Поддержке Свободы (Freedom Support Act), запрещающую администрации США на правительственном уровне оказывать экономическое содействие этому государству.

12)  5 мая 1994 года, при посредничестве России, Кыргызстана и Межпарламентской ассамблеи СНГ, в столице Кыргызстана – Бишкеке Республика Азербайджан, Нагорно-Карабахская Республика и Республика Армения подписали Бишкекский протокол, на основе которого 12 мая между теми же сторонами было подписано Соглашение о прекращении огня, которое, с перманентными нарушениями режима прекращения огня, в определенной степени сохранялось до новой агрессии Республики Азербайджан - развязанной четырехдневной апрельской войны 2016 года.

13)  С целью урегулирования Карабахского конфликта в 1992 г. была создана Минская группа ОБСЕ, в рамках которой осуществляется переговорный процесс, направленный на урегулирование Карабахского конфликта.

VI.  Препятствия, чинимые Республикой Азербайджан, справедливому и окончательному урегулированию проблем Арцаха и Нахиджевана

1)  Следует отметить, что посредническая миссия Минской группы ОБСЕ, созданной в 1992 году, для урегулированию нагорно-карабахского конфликта, до сегодняшнего дня не смогла добиться существенного успеха, потому что:

2)  Из-за политизации проблемы, ни Минской группе ОБСЕ, где переговоры по карабахскому конфликту ведутся уже почти два десятилетия, ни ООН, ни какой-либо иной правомочной международной инстанции до сих пор не был представлен правовой пакет карабахского конфликта.

Минская группа ОБСЕ на протяжении всей своей посреднической миссии, независимо от ее воли и желания, сделала предметом торга принадлежащие армянам исконно армянские территории. Это, в первую очередь, относится к освобожденным территориям, которые в действительности являются неотъемлемой частью родины армян.

3)  В подчинении Азербайджанской Советской Социалистической Республики Арцах оказался по решению партийного органа – Кавказского бюро Российской коммунистической партии (большевиков) от 5 июля 1921 года. Очевидно, что с точки зрения как внутригосударственного, так и международного права это решение нелегитимно и недействительно, поскольку любой орган имеет право принимать решение только по тем вопросам, по которым у данной структуры имеются соответствующие полномочия. Такими полномочиями Кавказское бюро Российской коммунистической партии (большевиков) не обладало. Очевидно, что Кавбюро превысило рамки своих полномочий. Международное право не предоставляет партийным органам подобных полномочий, если даже эти партии являются правящими партиями.

4)  Нахиджеванская армянская область, в свою очередь, была передана под протекторат Республике Азербайджан по нелегитимным Московскому договору от 16 марта 1921 года (ст. 3) и Карсскому договору от 13 октября 1921 г. (ст. 5) – уже как Нахичеванская автономная область, при условии, что Азербайджан не уступит сего протектората третьему государству. 9 февраля 1924 года, еще по одному нелегитимному решению Республики Азербайджан, она была переименована в Нахичеванскую Автономную Социалистическую Советскую Республику, тем самым область была выведена, из установленного этими договорами, статуса протектората.

5)  С момента своего образования в 1918 году Республика Азербайджан осуществляет программу Геноцида и депортации армян.

6)  С февраля 1988 года Республика Азербайджан осуществляет полную блокаду Нагорно-Карабахской Республики и Республики Армения, к которой в 1993 году присоединилась также и Республика Турция, организовав блокаду Республики Армения.

7)  Республика Азербайджан не желает и слышать о праве армян Арцаха на свободное самоопределение и на свободную жизнь, неоднократно заявляя, что не признает независимость Республики Арцах.

8)  За весь период своего существования, и особенно – с 1988 года и по настоящее время Республика Азербайджан проводит откровенно армянофобскую государственную политику, и в таких условиях посредническая миссия, естественно, не может увенчаться успехом.

9)  В апреле 2016 года, вопреки требованиям заключенного в мае 1994 г. соглашения о прекращении огня, Республика Азербайджан предприняла новую агрессию и развязала четырехдневную войну против Республики Арцах и армян Республики Арцах, совершив новые военные преступления.

10)  Республика Азербайджан осуществляла политику депортации армян Нахиджевана, что угрожало и продолжает угрожать и армянам Арцаха. Согласно статистическим данным, в 1917 году в Нахиджеване проживало 53,9 тыс. армян (что составляло почти половину населения), а в 1926 году численность армян сократилась уже до 11,2 тыс. Преследования армян в Нахиджеване со стороны властей Республики Азербайджан приобрели особый размах в 1960-1980-х гг., вследствие чего численность продолжала снижаться. Последние армяне были депортированы из Нахиджевана в 1988 году, после армянских погромов в Сумгаите, организованных властями Республики Азербайджан.

11)  Республика Азербайджан продолжает оккупацию целого ряда армянских территорий: из территорий Республики Армения - Арцвашен, из территорий Арцаха - Шаумянский район, значительную часть Мартунинского, Мартакертского районов и Геташенского подрайона, Гардман, в том числе легендарное село Чардахлу - родину 2 маршалов Советского Союза и 12 генералов.

12)  Вопреки Арбитражному решению 28-го Президент США Вудро Вильсоном (22 ноября 1920 года) и Декларации о независимости Киликии (4 августа 1920 года) Республика Турция продолжает оккупацию Западной Армении и Армянской Киликии.

13)  Республика Азербайджан осуществляет уничтожение армянского наследия на оккупированных территориях, красноречивым примером чего являются факты уничтожения 89 средневековых армянских церквей, 5 480 хачкаров и 22 700 надгробных камней на территориях Республики Азербайджан, Арцаха и Нахиджевана, в том числе 400 хачкаров в Агулисе и уничтожение в 2005 году в Нахиджеване тысячи средневековых оригинальных и древних хачкаров Джуги.

14)  Следовательно, единственным путем установления стабильного и долгосрочного мира на Южном Кавказе является осуществление со стороны ООН, как правопреемнице Лиги Наций, демаркацию границы между государством Армения и Республикой Азербайджан, основываясь на докладе-предложении от 24 февраля 1924 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции по определению границ государства Армения и на основе данных о национальном составе населения по состоянию перед началом Первой Мировой войной.

VII. Принимая во внимание существующую военно-политическую ситуацию в регионе, согласно которой:

1)  На Ближнем Востоке и Южном Кавказе ни как не прекращаются вооруженные конфликты;

2)  Осуществление всех положений Севрского мирного договора может стать решающим шагом в установлении реального мира и сотрудничества на Ближнем Востоке и Южном Кавказе;

3)  Севрским мирным договором были утверждены границы государств Ближнего Востока, Северной Африки и Европы, а также границы государства Армения, относительно чего было вынесено также Арбитражное решение 28-го Президента США Вудро Вильсона от 22 ноября 1920 года, но которое до сих пор не претворено в жизнь;

4)  По сути, можно констатировать, что основные решения для справедливого разрешения Армянского Вопроса давно уже приняты, однако до сих пор не реализованы. Можно подчеркнуть, что время их исполнения уже назрело. И сегодняшняя суровая реальность состоит в том, что ни одно государство, ни один народ Ближнего Востока не останется в стороне от нынешних и будущих угроз, если каждый из них не выберет политико–правовой путь мирного решения существующих проблем и конфликтов. Все нелегитимные, волевые политические решения будут держать конфликтующие стороны, их страны и будущие поколения в качестве заложников, и через каждые пятьдесят лет с новой силой будут разгораться конфликты и противостояния, войны и хаос – на Балканах, Ближнем Востоке, Кавказе, в Афганистане.

VIII.    Согласно следующим правовым документам, относящимся к решению Aрмянского вопроса:

- Декрет Правительства России (Совета Народных Комиссаров России) «О Турецкой Армении» («О Западной Армении»), от 11 января 1918 года;

- Решение Верховного Совета Союзных государств, во время Парижской конференции, о признании де факто (de facto) независимости государства Армения, от 19 января 1920 года;

- Решение Верховного Совета Союзных государств о признании де юре (de jure) независимости государства Армения, от 11 мая 1920 года;

- Декларация о независимости Армянской Киликии, от 4 августа 1920 года;

- Обсуждение мандата Армении, состоявшегося в Сенате США 29 мая – 1 июня 1920 года, что означает, что США де-факто признали право и титул Армянского государства в отношении армянских территорий, признав тем самым недействительным право и титул Османской империи в отношении этих территорий;

- Севрский мирный договор (статьи 88-93 которого касаются государства Армения), от 10 августа 1920 года;

- Арбитражное решение 28-го Президента США Вудро Вильсон, от 22 ноября 1920 года, полное название которого – «Решение Президента Соединенных Штатов Америки Вудро Вильсона об установлении государственной границы между Турцией и Арменией, о выходе границ Армении к морю и о демилитаризации прилегающих к армянской границе турецких территорий».

IX.  Принимая за основу следующие международные документы:

- Устав Организации Объединенных Наций, от 26 июня 1945 года;

- Всеобщая Декларация прав человека, от 10 декабря 1948 года;

- Европейская Конвенция «О защите прав человека и основных свобод», Рим, от 4 ноября 1950 года;

- Конвенция ООН «О правах и обязанностях государств» («Конвенция Монтевидео»), от 26 декабря 1933 года;

- Конвенция ООН «О предупреждении преступления геноцида и наказании за него», от 9 декабря 1948 года;

- Конвенция ООН «О неприменимости срока давности к военным преступлениям и преступлениям против человечества», от 26 ноября 1968 года;

- Декларация ООН «О предоставлении независимости колониальным странам и народам» от 14 декабря 1960 года;

- Декларация ООН «О ликвидации всех форм расовой дискриминации», от 20 ноября 1963 года;

- Венская Конвенция «О праве международных договоров», от 23 мая 1969 года;

- Декларация ООН «О правах коренных народов», от 13 сентября 2007 года;

- Декларация ООН «О праве народов на мир», от 12 ноября 1984 года;

- Декларация ООН «О праве на развитие», от 4 декабря 1986 года;

- Декларация ООН «О правах лиц, принадлежащих к национальным или этническим, религиозным и языковым меньшинствам», от 18 декабря 1992 года;

- Декларация ООН «О верховенстве права на национальном и международном уровнях», от 24 сентября 2012 года.

X. Основываясь на решениях, принятых Республикой Западная Армения (государством Армения):

- Решения по формированию института национальной идентичности и гражданства армян Западной Армении, принятые на основании Декларации Организации Объединенных Наций «О правах коренных народов», от 13 сентября 2007 года,;

- Декларации Национального Совета армян Западной Армении «О праве на самоопределение армян Западной Армении», г. Шуши, от 17 декабря 2004 года;

- Декларации Национального Совета Западной Армении «О начале формирования Правительства Западной Армении в изгнании», от 04 февраля 2011 года;

- Декларации Национального Совета армян Западной Армении и Правительства Западной Армении в изгнании «О формировании Национального Собрания (Парламента) Западной Армении», от 24 мая.2013 года;

- Законе Республики Западная Армения «О государственной структуре Западной Армении, статусе депутатов Национального Собрания (Парламента) Западной Армении и регламенте Национального Собрания (Парламента) Западной Армении» от 21 января 2014 года;

- Указе Президента Республики Западная Армения (государства Армения) № 12 «Республика Западная Армения как государство-продолжатель», - о Республике Западная Армения, которая является государством-продолжателем (continuity) признанного в 1920 году Армянского государства, от 23 февраля 2014 года;

- Указе Президента Республики Западная Армения «О разработке проекта Конституции Республики Западная Армения», от 09 мая 2016 года;

- Решении Национального Совета армян Западной Армении «О постоянном, вооруженном и положительном нейтралитете армян Западной Армении и самой Западной Армении», от 29 марта 2011 года;

- Указе Национального Совета армян Западной Армении «О создании сил самообороны армян Западной Армении», от 26 декабря 2012 года;

- Решении Национального Собрания (Парламента) Западной Армении «О формировании сил обороны армян Западной Армении», от 10 января 2018 года.

XI. Принимая во внимание политико-правовые основы формирования Республики Западная Армения (государства Армения)

1)  На основе Декларации Организации Объединенных Наций «О правах коренных народов» от 13 сентября 2007 года, сформировался институт национальной идентичности и гражданства армян Западной Армении, и абсолютно легитимно были сформированы правовые и политические основы Республики Западная Армения (государства Армения) и её государственные структуры;

2)  В соответствии со статьей 21 Всеобщей декларации прав человека, начиная с 2013 года, Республика Западная Армения (государство Армения) сформировала абсолютно легитимные органы государственной власти - Национальное Собрание (Парламент), Правительство и Институт президентства;

3)  В ноябре 2013 года впервые во всем мире состоялись выборы депутатов Национального Собрания (Парламента) Западной Армении, проходившие путем прямого электронного голосования по интернету, которые проводились при всеобщем и равном избирательном праве, путем свободного и тайного голосования. Выборы прошли в 41 стране, были избраны 64 депутата Национального Собрания (Парламента) Западной Армении.

1-5 сентября 2018 года состоялись выборы Национального Собрания (Парламента) Западной Армении 2-го созыва, в которых приняли участие 51 505 избирателей из 47 стран мира, и по единому списку были избраны 101 депутат.

4)  Республика Западная Армения (государство Армения), принятием соответствующих Законов признала, присоединилась и ратифицировала Устав Организации Объединенных Наций и все наиболее важные международные договоры, Конвенции и Декларации.

XII. Принимая во внимание следующие Заявления, направленные Республикой Западная Армения (государством Армения) в Организацию Объединенных Наций:

1)  Заявление о вступлении Республики Западная Армения (государства Армения) в члены Организации Объединенных Наций, от 25 мая 2018 года.

2)  Заявление в Организацию Объединенных Наций Республики Западная Армения (государства Армения) «О выполнении Арбитражного Решения 28-го Президента Соединенных Штатов Америки Вудро Вильсона от 22 ноября 1920 года «Решение Президента Соединенных Штатов Америки Вудро Вильсона об установлении государственной границы между Турцией и Арменией, о выходе границ Армении к морю и о демилитаризации прилегающих к армянской границе турецких территорий», с целью установления Республики Западная Армения (государства Армения) в пределах территорий, установленных Арбитражным решением 28-го Президента США Вудро Вильсона, от 29 мая 2018 года;

3)  Заявление в Организацию Объединенных Наций Республики Западная Армения (государства Армения) «О демилитаризации территорий Западной Армении и Киликии и выводе оттуда оккупационных сил Турецкой Республики», от 20 ноября 2018 года;

4)  Эти Заявления в действительности касаются уже принятых международным сообществом решений в части прав армянского народа, которые были вынесены, однако до сих пор не претворены в жизнь.

XIII. Принимая во внимание, что:

1)  Армянский народ, как и любой народ в мире, имеет право жить, развиваться и иметь будущее, а это означает, что армяне имеют право требовать создания своего собственного Государства на территории своей Исконной Родины - в Армянском нагорье, в Армении;

2)  Государственные структуры Республики Западная Армения (государства Армения) заявляют, что берут на себя защиту прав, предоставленных армянскому народу Севрским мирным договором и Арбитражным решением 28-го Президента Соединенных Штатов Америки Вудро Вильсона, и на претворение этих прав в жизнь, в том числе по вопросу демаркации границы между государством Армения и Азербайджанской Республикой, выступая в качестве государства-продолжателя (continuity) государства Армения, признанного де-факто и де-юре в 1920 году.

Обращаемся к Вам с призывом осуществить демаркацию границы между государством Армения и Республикой Азербайджан,

учитывая доклад-предложение от 24 февраля 1920 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции 1919-1920 гг. по определению границ государства Армении;

учитывая, что единственным законным документом относительно границ Армянского государства с Республикой Азербайджан и с Республикой Грузия является доклад-предложение от 24 февраля 1920 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции 1919-1920 гг. по определению границ государства Армении;

учитывая, что, по докладу-предложению от 24 февраля 1920 года Специальной Комиссии Парижской мирной конференции 1919-1920 гг. по определению границ государства Армении, демаркация границы между государством Армения и Республикой Азербайджан было предоставлено Лиге Наций, принимая за основу сведения о национальном составе населения по состоянию перед началом Первой Мировой войной;

признавая Республику Западная Армения (государство Армения) как государство-продолжатель (continuity) государства Армения (Армянского государства), а также другие правовые и политические факты, реалии и обоснования, изложенные в настоящем Заявлении.

XIV. Решение по данному Заявлению

«О демаркации границы между государством Армения и Республикой Азербайджан», принято 17 июля 2019 года на совместном заседании Национального Собрания (Парламента) Западной Армении и Правительства Республики Западная Армения (государства Армения).

XV. Также сообщаем, что готовы предоставить:

- Дополнительную информацию и документы, которые Вам будут необходимы касательно данного Заявления;

- Уполномоченного представителя Республики Западная Армения (государства Армения) для непосредственных контактов и обсуждений, если это будет необходимо.

Радик Хамоян

Президент Республики Западная Армения

Тигран Пашабезян

Премьер-министр Республики Западная Армения

Армен Тер-Саркисян

Председатель Национального Собрания (Парламента) Западной Армении

7 августа 2019 год

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Հայաստանի եւ Ադրբեջանի միջեւ սահմանագծման եւ սահմանազատման մասին

Հիշեցում Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան) ՄԱԿ-ին եւ ՄԱԿ-ի Անվտանգության Խորհրդի Մշտական Անդամ պետությունների ղեկավարներին 2019 թվականի օգոստոսի 7-ին ուղղված դիմումի մասին Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատման հարցի վերաբերյալ, որի վրա անհրաժեշտ է անվերապահորեն հենվել ընթացիկ բանակցային գործընթացի ժամանակ։  

Համաձայն Վիեննայի 1969 թվականի մայիսի 23-ի «Միջազգային պայմանագրերի իրավունքի մասին» կոնվենցիայի՝ ուժի կիրառման սպառնալիքով ստորագրված թուղթը (պայմանագիր, համաձայնագիր, հայտարարություն եւ այլն) համարվում է անվավեր։ (Հոդված 52. Պայմանագիրն առոչինչ է, եթե դրա կնքումը բխում է ուժի սպառնալիքից կամ դրա կիրառումից՝ խախտելով Միավորված Ազգերի Կազմակերպության Կանոնադրության մեջ ամրագրված միջազգային իրավունքի սկզբունքները):

Իսկ ագրեսորի կողմից Հայաստանին պարտադրված ցանկացած պայմանագրի ստորագրում, որտեղ փաստացի անտեսվում են հայերի շահերը, կհամարվի անվավեր ու առոչինչ։

Աշխարհասփյուռ հայությունը երբեք չի համակերպվի նման անարդարության ու անօրինականության հետ, եւ հայ ժողովրդի ազգային-ազատագրական շարժումը նոր հզոր ազդակ կստանա ամբողջ աշխարհում։

Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) Մամլո ծառայություն

26.10.2021 թ.

ՄԱԿ-ին ուղղված հայտարարության ամբողջական տեքստը հրապարակված է ստորեւ.

****

Միավորված Ազգերի Կազմակերպության

Գլխավոր Քարտուղար Անտոնիո Գուտերեշին

 

Միավորված Ազգերի Կազմակերպության

Անվտանգության Խորհրդին

Դ Ի Մ Ո Ւ Մ

Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանի (սահմանազատման) վերաբերյալ

Դիմում ենք Ձեզ՝ իրականացնելու Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության

 միջեւ սահմանազատումը, նկատի առնելով այս հարցում Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի Հայաստանի սահմանները որոշող Հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույցն ու առաջարկները, ճանաչելով Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետությունը (Հայաստան պետություն), որպես Հայաստան պետության շարունակող պետություն, ինչպես նաեւ սույն դիմումի մեջ ներկայացված այլ իրավական քաղաքական փաստեր, իրողություններ ու հիմնավորումներ։

I. Նկատի առնելով հարցի նախապատմությունը, երբ՝

1) 1919 թ. սկզբին Փարիզում հրավիրվել է Հայ ազգային համագումար, որի կարեւոր որոշումներից են՝ «Հայ ազգային միացյալ պատվիրակության» («Ամբողջական Հայաստանի պատվիրակության»)  ընտրությունը՝ Պողոս Նուբարի ու Ավետիս Ահարոնյանի համանախագահությամբ եւ նախապես պատրաստված ու 1919 թ. փետրվարի 12–ին Փարիզի խաղաղության վեհաժողովին ներկայացված հայկական պահանջների համատեղ հուշագրի վավերացումը, որը հիմնավորում էր հայկական անկախ պետության ստեղծման անհրաժեշտությունը եւ ճշտում նրա տարածքը Արեւմտյան Հայաստանի յոթ վիլայեթների (ներառյալ Տրապիզոնը), Հայաստանի Հանրապետության եւ Կիլիկիայի միացմամբ:

2)  1919 թ. փետրվարի 26-ին Հայ ազգային միացյալ պատվիրակությունը ներկայացավ Տասի խորհրդի նիստին` կրկնելով հուշագրի հիմնական պահանջները: Իսկ 1919 թ. ապրիլի 17-ին ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնը Միացյալ պատվիրակության հետ հանդիպման ժամանակ հավաստիացրեց, որ հնարավոր ամեն ինչ կանի հայերի տարածքային պահանջները պաշտպանելու համար:

3)  ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնը 22 նոյեմբերի 1920 թ.-ին Դաշնակից տերությունների Գերագույն խորհրդի նախագահին ուղղված նամակում իր կողմից կայացված Իրավարար վճռի վերաբերյալ շեշտում էր, որ անհրաժեշտ է հաշվի առնել, որ Հայաստանի նորաստեղծ պետությունը, անշուշտ, ներառելու է նաեւ նախկին Ռուսաստանի անդրկովկասյան հայկական մարզերի մի մեծ բաժինը։

4)  Հայ ազգային միացյալ պատվիրակության ներկայացրած պահանջներին ի պատասխան Դաշնակիցների Գերագույն Խորհուրդը 1920 թ. հունվարի 19-ին կայացրել է հետեւյալ որոշումը եւ «դե ֆակտո» ճանաչել է Հայկական պետությունը.

- Հայկական պետության կառավարությունը ճանաչվում է, որպես կառավարություն,

- Այս որոշումը չի կանխորորոշում Հայկական պետության սահմանների հարցը:

1920 թ. հունվարի 27-ին Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի քարտուղարությունը այս երկու որոշումները պաշտոնապես ներկայացրել է Հայ ազգային միացյալ պատվիրակությանը:

5)  1920 թ. մայիսի 11-ին թուրքական պատվիրակությունը հրավիրվել է Փարիզի խաղաղության վեհաժողով, որտեղ նրան ներկայացվել են «Խաղաղության պայմանները»: Դաշնակից Ուժերի մեջ էր նաեւ Հայկական պետության պատվիրակությունը: «Խաղաղության Պայմանների» նախաբանում, որը հետագայում դարձել է Սեւրի Դաշնագրի նախաբանը, Հայաստանը նշված է Դաշնակից տերությունների շարքում: Այսպիսով Հայկական պետությունը ճանաչվել է նաեւ «դե յուրե»:

II. Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանի՝ սահմանազատման հարցը։

1)  Փարիզի խաղաղության վեհաժողովում (1919-1920 թթ.) Հայաստանի սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովը 1920 թ. փետրվարի 24-ին ներկայացրել է «Զեկույց եւ առաջարկներ Հայաստանի սահմանները որոշող հանձնաժողովի» փաստաթուղթը, որի տակ դրված են Ազգերի լիգայի Խորհրդի անդամ երկրների՝ Ֆրանսիայի, Մեծ Բրիտանիայի, Իտալիայի եւ Ճապոնիայի, լիազոր ներկայացուցիչների ստորագրությունները: Սույն զեկույցում հստակեցված են սահմանազատման սկզբունքները Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության, Հայաստան պետության Վրաստանի Հանրապետության միջեւ, որտեղ նշված է. «Ինչ վերաբերում է Հայաստան պետության եւ Վրաստանի, ինչպես նաեւ Ադրբեջանի սահմանին, ապա Հանձնաժողովը գտնում է, որ ներկայումս նախընտրելի է սպասել վերոնշյալ սահմանների հստակեցման վերաբերյալ այնպիսի համաձայնության արդյունքներին, որոնց երեք հանրապետություններն իրենք կհանգեն պայմանագրերի մեջ: Այն դեպքում, եթե սույն հանրապետություններն իրենց սահմանների վերաբերյալ չեն հանգի որեւէ համաձայնության, ապա հարցը պետք է փոխանցվի Ազգերի լիգայի իրավարարությանը, որը կստեղծի Միջդաշնակցային Հանձնաժողով՝ տեղում որոշելու վերոնշյալ սահմանները՝ հաշվի առնելով, որպես սկզբունք, ազգագրական տվյալները»:

2)  Զեկույցում առաջարկված սկզբունքներն ու դրույթները ներառվել են Սեւրի խաղաղության պայմանագրի (10 օգոստոսի, 1920 թ.) մեջ, որտեղ 92-րդ հոդվածում նշված է. «Հայաստանի եւ Ադրբեջանի, ինչպես նաեւ Վրաստանի, միջեւ սահմանները կորոշվեն շահագրգիռ երկրների ուղղակի համաձայնության միջոցով: Այն դեպքում, երբ շահագրգիռ երկրները մինչեւ 89-րդ հոդվածում հիշատակված որոշման օրը չեն կարողանա համաձայնությամբ որոշել սահմանները, ապա խնդրո առարկա սահմանը կորոշվի Գլխավոր դաշնակից ուժերի կողմից, որոնք էլ տեղում կիրականացնեն նաեւ սահմանանշումը»:

3)  Նշյալ փաստաթուղթն ընդգրկվել է նաեւ ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնի Իրավարար վճռի (22 նոյեմբերի, 1920 թ.) Ամբողջական զեկույցի մեջ, որպես 1-ին հավելվածի 2-րդ փաստաթուղթ։

4)  Հայաստանի սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովի զեկույց-առաջարկի սկզբունքները չեն իրականացվել Հարավային Կովկասի բոլոր երեք երկրների խորհրդայնացման պատճառով, որի հետեւանքում նրանք դադարել են լինել միջազգային իրավունքի սուբյեկտներ:

5)  Հարավային Կովկասում սահմանների հարցը, կարող է եւ պետք է լուծվի միայն միջազգային իրավունքի հիման վրա։

6)  Ներկայի Միջին Արեւելքի, Հյուսիսային Աֆրիկայի եւ Եվրոպայի պետությունների քաղաքական քարտեզը ձեւավորվել է Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի (1919-1920 թթ.) որոշումների, սկզբունքների եւ առաջարկների հիման վրա:

7)  Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության, Հայաստան պետության եւ Վրաստանի Հանրապետության սահմանների վերաբերյալ միջազգային հանրության ընդունած միակ օրինական փաստաթուղթը Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի (1919-1920 թթ.) Հայաստան պետության սահմանները որոշող հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկն է:

8) Ըստ Հայաստանի սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկի՝ Ազգերի լիգային էր վերապահված Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության, Հայաստան պետության եւ Վրաստանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատումը, որպես հիմք ընդունելով մինչեւ Առաջին համաշխարհային պատերազմի սկիզբը  գոյություն ունեցող ազգային տեղաբաշխման տվյալները:

Ներկա ազգային տեղաբաշխումը չի կարող հիմք հանդիսանալ սահմանազատման համար, քանի որ այն առաջացել է Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների վարած հանցավոր հայաթափման քաղաքականության հետեւանքով, իսկ հանցագործության հետեւանքները չեն կարող առաջացնել իրավունքներ:

III. Ղարաբաղյան հակամարտության՝ Արցախի եւ Արցախի հայերի հարցի բուն էությունը։

1)  Ղարաբաղյան համակարտությունը սոսկ հայ - ադրբեջանական հակամարտության հարց չէ, ինչպես շատ դեպքերում փորձում են ներկայացնել։ Իրականում Լեռնային Ղարաբաղի հարցը, իսկ ավելի ճշգրիտ Արցախի եւ Արցախի հայերի հարցը, Հայկական Հարցի մի շատ կարեւոր բաղկացուցիչ մասն է։

2)  Արցախի եւ Արցախի հայերի պայքարը, պայքար է՝ Ադրբեջանի Հանրապետության սանձազերծած ցեղասպանական քաղաքականության դեմ, պայքար է՝ գոյատեւելու, ինքնորոշման իրավունքի համաձայն՝ ազատորեն տնօրինելու զարգացման սեփական ճակատագիրը։

3)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը 1918-1920 թթ. սկսած մասնակցում է եւ կամ ինքնուրույն է իրականացնում Հայերի ցեղասպանության ու բռնագաղթի քաղաքականություն։ Այն՝ ինչ 1894-1923 թթ.-ից եւ դրանից հետո մինչեւ այսօր իրականացնում են թուրքական իրար հաջորդող կառավարությունները՝ օսմանական, երիտթուրքական, քեմալական... Ըստ էության, կարող ենք փաստել, որ Հայերի ցեղասպանությունը շարունակվում է նաեւ Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների կողմից։

4)  Հայկական Հարցին արդարացի լուծում տալու նպատակով կարեւոր եւ հիմնարար որոշումներ է կայացրել Փարիզի խաղաղության վեհաժողովը 1919-1920 թթ., որոնք 1920-ական թթ. ձեւակերպվեցին որպես կարեւոր միջազգային պայմանագրեր եւ որոշումներ։ Դրանցից են՝

- Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի Հայաստանի սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկը,

- Սեւրի խաղաղության պայմանագրի Հայաստանին վերաբերող 88-ից 93-րդ հոդվածները, 10 օգոստոսի, 1920 թ.,

- ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնի 1920 թ.-ի նոյեմբերի 22-ին կայացրած Իրավարար վճիռը Հայաստանի եւ Թուրքիայի սահմանի վերաբերյալ, որի ամբողջական անվանումն է՝ «Ամերիկայի Միացեալ Նահանգների նախագահի որոշումը Թուրքիայի եւ Հայաստանի միջեւ սահմանի, Հայաստանի դեպի ծով ելքի եւ հայկական սահմանին հարակից թուրքական տարածքի ապառազմականացման վերաբերյալ»։    

Այս որոշումները Փարիզի խաղաղության վեհաժողովում 1919-1920 թթ. կայացվել են, սակայն չեն իրականացվել։ Մինչդեռ, Արցախի եւ Արցախի հայերի հարցի վերջնական ու արդարացի կարգավորումը հնարավոր է Հայկական Հարցի վերջնական ու արդարացի կարգավորման շրջանակներում, կյանքի կոչելով եւ իրականացնելով Փարիզի խաղաղության վեհաժողովում ընդունված որոշումները, այդ թվում՝ Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատման վերաբերյալ։

IV. Հայաստանի Հանրապետության կարգավիճակը։

1)  Հայաստանի Հանրապետությունը այս պահին դժվարանում է Ղարաբաղյան հակամարտության կարգավորման համար որպես ճանապարհ ընտրել Հայկական Հարցի լուծման տարբերակը եւ սույն դիմումնագրի II-րդ պարագրաֆի 2-րդ հոդվածում նշված հակամարտության կարգավորման տարբերակը մի քանի պատճառներով։ Նշենք դրանք:

2)  Հայաստանի առաջին Հանրապետությունը եւ Հայաստանի երկրորդ Հանրապետությունը ագրեսիայի եւ պարտադրանքի պայմաններում (Ալեքսանդրապոլի պայմանագիր, 02.12.1920 թ. եւ Կարսի պայմանագիր 13.10.1921 թ.) ստիպված են եղել դուրս գալ Հայկական միասնական պահանջների համեմատ 1920 թ. հայ ժողովրդին եւ Հայկական պետությանը (Հայաստան պետություն) տրված իրավունքների շրջանակից, հարկադրված լինելով մնալ միայն Հայաստանի Հանրապետության, այլ կերպ ասած՝ Արեւելյան Հայաստանի եւ Արեւելյան Հայաստանի հայերի իրավունքների ու իրավասությունների շրջանակներում։

3)  Հայաստանի երրորդ Հանրապետությունը իր նախագահների պաշտոնական հայտարարությունների միջոցով կրկնել է, որ դուրս է մնում Հայկական միասնական պահանջների համաձայն հայ ժողովրդին եւ Հայկական պետությանը (Հայաստան պետություն) 1918-1920 թթ. տրված իրավունքների շրջանակից եւ հարկադրված է մնալ Հայաստանի Հանրապետության, այլ կերպ ասած՝ Արեւելյան Հայաստանի եւ Արեւելյան Հայաստանի հայերի իրավունքների ու իրավասությունների շրջանակներում, եւ այդ հարցի հետապնդման գործը փոխանցում է հայ ժողովրդին՝ հայկական լայն շրջանակներին։

4)  Ոչ պակաս կարեւոր խոչընդոտ է ռազմա – քաղաքական եւ դրա հետեւանքով առաջացած սոցիալ-տնտեսական դժվարին այն իրավիճակը, որի մեջ 1988 թ.-ից հետո հայտնվել է Հայաստանի Հանրապետությունը։ Այն է՝ գրեթե ամբողջական շրջափակում, պատերազմական իրավիճակ սահմանամերձ գոտիներում ու Ղարաբաղում եւ այլ։

5)  Այնուհանդերձ, լինելով Հայաստանի առաջին Հանրապետության իրավահաջորդը, լինելով Ղարաբաղի հայերի ու Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության անվտանգության գլխավոր երաշխավորը, վերը նշված պատճառներով Հայաստանի Հանրապետությունը դժվարություն ունի հանդես գալու Ղարաբաղյան հակամարտությունը, որպես Հայկական Հարցի մի շատ կարեւոր բաղադրիչ՝ Հայկական Հարցի լուծման միջոցով կարգավորելու դիրքերից։

6)  Ընդ որում, մի շարք փաստեր եւ իրողություններ հուշում են, որ Հայաստանի Հանրապետության շուրջ ռազմա - քաղաքական իրավիճակը մեթոդաբար միտումնավոր կերպով է սրվում թույլ չտալու համար Հայաստանի Հանրապետությանը զբաղվելու Հայկական Հարցի վերջնական ու արդարացի լուծման խնդրով, այդ թվում եւ դրա միջոցով Ղարաբաղյան հակամարտության արդարացի ու վերջնական կարգավորման հարցով։

7)  Սակայն դա չի նշանակում, որ Հայոց ցեղասպանության հետեւանքով աշխարհով մեկ սփռված հայերը կարող են հաշտվել Հայաստանի Հանրապետությանը ու Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետությանը պարտադրված այս իրողությամբ։ Ճիշտ հակառակը։ Աշխարհով մեկ սփռված հայերը, որոնք շատ ավելի մեծ թիվ են կազմում, քան Հայաստանի Հանրապետության ու Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության մեջ ապրող իրենց հայրենակիցները, ընտրել են եւ ընտրում են Միջազգային հանրության կողմից 1918-1920 թթ. Հայկական Հարցի վերջնական եւ արդարացի կարգավորման նպատակով հայ ժողովրդին ու Հայաստան պետությանը տրված միասնական իրավունքներին տեր կանգնելու ուղին:

V. Արցախի Հանրապետության (Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության) կարգավիճակը։

1)  1920 թ.-ի ապրիլի 28-ին եւ դեկտեմբերի 2-ին 11-րդ Կարմիր Բանակի ներխուժման հետեւանքով խորհրդայնացվեցին Ադրբեջանի եւ Հայաստանի, իսկ 1921 թ.-ի փետրվարի 25-ին Վրաստանի Հանրապետությունը: Նույն թվականին «Վիճելի տարածքների» նկատմամբ ունեցած հավակնություններից հրաժարվելու մասին Խորհրդային Ադրբեջանի հայտարարության եւ Խորհրդային Հայաստանի ու Խորհրդային Ադրբեջանի կառավարությունների միջեւ համաձայնագրի հիման վրա՝ 1921 թ. հունիսին Խորհրդային Հայաստանը Արցախը (Լեռնային Ղարաբաղը) հայտարարեց իր անբաժանելի մասը: Միացման ակտը ողջունեցին ինչպես միջազգային հանրությունը, այնպես էլ նորաստեղծ Խորհրդային Ռուսաստանը։ Այն ամրագրվեց Ազգերի լիգայի ժողովի 1920 թ.-ի դեկտեմբերի 18-ի բանաձեւում, ինչպես նաեւ Ազգերի լիգայի գլխավոր քարտուղարի` Ազգերի լիգայի անդամ-պետություններին ուղղված տեղեկանք-նոտայում եւ Ռուսաստանի Խորհրդային Ֆեդերատիվ Սոցիալիստական Հանրապետության արտաքին գործերի ժողովրդական կոմիսարիատի նախարարության իշխանության բարձրագույն մարմնին Խորհուրդների XI նստաշրջանին ուղղված 1920-1921 թթ. տարեկան զեկույցում։

2)  1921 թ.-ի հուլիսի 5-ին Ռուսաստանի Կոմունիստական Կուսակցության Կովկասյան Բյուրոյի նիստը, արհամարհելով Ազգերի լիգայի համապատասխան որոշումը եւ Արցախի ժողովրդի կարծիքը` որպես Խորհրդային Հայաստանի եւ Խորհրդային Ադրբեջանի միջեւ սահմանների որոշման ժողովրդավարական գործիք, ի հակադրություն միացման բանաձեւի, արարողակարգային խախտումներով՝ անօրինական որոշում ընդունեց Խորհրդային Հայաստանից Արցախի բռնի անջատման մասին՝ Խորհրդային Ադրբեջանի կազմում լայն իրավասություններով ազգային ինքնավարություն կազմավորելու պայմանով: Այսպիսով, պատմական հայկական ու հայաբնակ տարածքների մեծ մասը հանձնվեց Խորհրդային Ադրբեջանին:

3)  1923 թ. հուլիսի 7-ին Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների անօրինական որոշումով Արցախը մասնատվեց. նրա մի հատվածի վրա ստեղծվեց Լեռնային Ղարաբաղի ինքնավար մարզը (ԼՂԻՄ), իսկ Դաշտային Ղարաբաղի տարածքները անցան Ադրբեջանի Հանրապետության ուղիղ ենթակայության տակ։ Միաժամանակ արհեստական կեչպով կազմավորվեց Կարմիր Քուրդիստանը: Վերջինիս ստեղծման նպատակը Խորհրդային Հայաստանի եւ ԼՂԻՄ-ի միջեւ ցամաքային կապի վերացումն էր: 1929 թվականին Կարմիր Քուրդիստանը վերացվեց, եւ տարածքն ուղղակիորեն մտցվեց Ադրբեջանական ԽՍՀ կազմի մեջ։

4)  1988 թ. փետրվարի 20-ին ԼՂԻՄ մարզային եւ շրջանային ժողովրդական պատգամավորների խորհուրդների համատեղ արտահերթ նստաշրջանը որոշում կայացրեց՝ դիմելով Ադրբեջանի ԽՍՀ Գերագույն խորհրդին, նրա կազմից դուրս գալու մասին, եւ Հայաստանի ԽՍՀ Գերագույն խորհրդին՝ իր կազմում ընդգրկելու վերաբերյալ, իսկ ԽՍՀՄ-ին՝ այդ խնդրանքը բավարարելու կոչով, հիմնված նման տիպի վիճահարույց հարցերի լուծման համար նախատեսված բոլոր իրավական նորմերի ու նախադեպերի վրա:

5)  Սակայն ժողովրդավարական կամարտահայտման ու ամեն ինչ քաղաքակիրթ ճանապարհով կարգավորելու քայլին հաջորդեց հայ բնակչության դեմ ուղղված բռնության ալիքը, հայ ժողովրդի իրավունքների համատարած ոտնահարումը, հայ բնակչության բռնի տեղահանումը, ամբողջական շրջափակումը եւ այլն: Սկսվեցին ԼՂԻՄ-ից հարյուրավոր կիլոմետրեր հեռավորության վրա գտնվող Ադրբեջանի Հանրապետության քաղաքների՝ Սումգայիթի, Բաքվի, Կիրովոբադի, Շամխորի հայ բնակչության ջարդերն ու զանգվածային սպանությունները, արդյունքում հարյուրավոր մարդիկ զոհվեցին ու վիրավորվեցին: Ադրբեջանի Հանրապետության 500 հազար հայ քաղաքացի փախստական դարձավ: Այսինքն, Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների կողմից կազմակերպվեց ու գործադրվեց իրական ցեղասպանություն ու բռնագաղթ հանրապետության տարածքում ապրող բնիկ հայերի նկատմամբ։

6)  1991 թ. սեպտեմբերի 2-ին ԼՂԻՄ մարզային խորհրդի եւ Շահումյանի շրջանի ժողովրդական պատգամավորների խորհրդի համատեղ նիստում նախկին ԼՂԻՄ եւ Շահումյանի շրջանի սահմաններում հռչակվեց Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետությունը։

7)  1991 թ. դեկտեմբերի 10-ին Լեռնային Ղարաբաղ Հանրապետությունում միջազգային դիտորդների ներկայությամբ հանրաքվե անցկացվեց, որտեղ մասնակցեց ձայն ունեցող բնակչության 80 տոկոսը, քվեարկողների մեծ մասը՝ 99,89 տոկոսը, արտահայտվեց անկախության օգտին:

8)  1992 թ. հունվարի 6-ին Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության Գերագույն Խորհուրդը ընդունեց հռչակագիր «Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության պետական անկախության մասին»։

9)  2006 թ. դեկտեմբերի 10-ի հանրաքվեով ընդունվեց Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության առաջին Սահմանադրությունը։

10)  2017 թ. փետրվարի 20-ին անցկացված հանրաքվեով ընդունվեց Արցախի Հանրապետության Սահմանադրությունը նոր խմբագրմամբ։

11)  1992 թ.-ի օգոստոսի 11-ին ԱՄՆ Կոնգրեսը բանաձեւ ընդունեց՝ դատապարտելով Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների գործողություններն ու արգելելով ԱՄՆ վարչակազմին կառավարական մակարդակով աջակցել այդ պետության տնտեսական զարգացմանը (Ազատության աջակցության ակտ, 907-րդ ուղղում):

12)  1994 թ.-ի մայիսի 5-ին Ռուսաստանի, Ղրղըզստանի եւ ԱՊՀ Միջխորհրդարանական վեհաժողովի միջնորդությամբ Ղրղըզստանի մայրաքաղաք Բիշքեկում Ադրբեջանի Հանրապետությունը, Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետությունը ու Հայաստանի Հանրապետությունը ստորագրեցին Բիշքեկի արձանագրությունը, որի հիման վրա մայիսի 12-ին նույն կողմերի միջեւ ստորագրվեց Հրադադարի մասին պայմանագիրը, որը հրադադարի շարունակական խախտումներով հանդերձ որոշ չափով պահպանվեց մինչեւ Ադրբեջանի Հանրապետության սանձազերծած նոր ագրեսիան՝ 2016 թ.-ի ապրիլյան քառօրյա պատերազմը։

13)  1992 թ.-ին Ղարաբաղյան հակամարտության կարգավորման նպատակով ստեղծվեց ԵԱՀԿ Մինսկի խումբը, որի շրջանակում իրականացվում է Ղարաբաղյան կարգավորմանն ուղղված բանակցային գործընթացը:

VI. Արցախի եւ Նախիջեւանի հիմնահարցերի արդարացի ու վերջնական կարգավորման խոչընդոտները Ադրբեջանի Հանրապետության կողմից։

1)  Պետք է նշել, որ Ղարաբաղյան հակամարտության միջնորդական առաքելությունը՝ ԵԱՀԿ Մինսկի խումբը, որը ստեղծվել է 1992 թ.-ին, մինչեւ այսօր չի կարողացել էական հաջողություն արձանագրել, որովհետեւ՝

2)  Հիմնախնդրի քաղաքականացման պատճառով ոչ ԵԱՀԿ Մինսկի խմբում, որտեղ ընթանում են Ղարաբաղյան հակամարտության կարգավորման բանակցությունները, ոչ ՄԱԿ-ում եւ ոչ էլ միջազգային իրավասու մեկ այլ ատյանում մինչ օրս Ղարաբաղյան հիմնախնդրի կարգավորման իրավական փաթեթ չի ներկայացվել:

     ԵԱՀԿ Մինսկի խումբն իր միջնորդական առաքելության ողջ ընթացքում, իր կամքից ու ցանկությունից անկախ, առեւտրի առարկա է դարձրել հայերին պատկանող բուն հայրենիքի տարածքները։ Խոսքը վերաբերում է առաջին հերթին ազատագրված տարածքներին, որոնք իրականում հայերի հայրենիքին մաս կազմող տարածքներ են։

3)  Ադրբեջանի Սովետական Սոցիալիստական Հանրապետության ենթակայության ներքո

 Արցախը հայտվել է կուսակցական մարմնի՝ Ռուսաստանի կոմունիստական կուսակցության կովկասյան բյուրոյի 1921 թ. հուլիսի 5-ի որոշմամբ: Ակնհայտ է, որ եւ՛ ներպետական եւ՛ միջազգային իրավունքի տեսանկյունից այս որոշումն անօրինական է եւ անվավեր, քանի որ ցանկացած մարմին կարող է որոշումներ կայացնել միմիայն այն հարցերի վերաբերյալ, որոնց համար կառույցն ունի համապատասխան լիազորություններ: Ռուսաստանի կոմունիստական կուսակցության կովկասյան բյուրոյին նման լիազորություններ վերապահված չէր: Ակնհայտ է, որ կովկասյան բյուրոն գերազանցել է իր լիազորությունների շրջանակը: Միջազգային իրավունքը նման լիազորություններ չի վերապահում կուսակցական մարմիններին, եթե նույնիսկ այդ կուսակցությունները կառավարող կուսակցություններ են:

4)  Նախիջեւանի հայկական մարզն իր հերթին Ադրբեջանի Հանրապետության խնամակալությանն է հանձնվել 1921 թ.-ի մարտի 16-ի Մոսկվայի (հոդված 3) եւ 1921 թ.-ի հոկտեմբերի 13-ի Կարսի (հոդված 5) անօրինական պայմանագրերով, արդեն որպես Նախիջեւանի Ինքնավար Մարզ, խնամակալությունը մի երրորդ պետության չզիջելու պայմանով։ 1924 թ.-ին Ադրբեջանի Հանրապետության մի նոր ապօրինի որոշման համաձայն այն վերանվանվել է Նախիջեւանի Ինքնավար Հանրապետություն, այսպիսով դուրս բերելով մարզը պայմանագրերով սահմանված խնամակալության կարգավիճակից։

5)  Ադրբեջանի Հանրապետությունն իր ստեղծման օրից՝ 1918 թ.-ից, իրականացնում է Հայերի ցեղասպանության ու բռնագաղթի ծրագիր։

6)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը 1988 թ.-ի փետրվարից սկսած իրականացնում է Լեռնային Ղարաբաղի Հանրապետության եւ Հայաստանի Հանրապետության ամբողջական շրջափակումը, որին 1993 թ.-ից միացել է նաեւ Թուրքիայի Հանրապետությունը շրջափակելով Հայաստանի Հանրապետությանը։

7)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը լսել անգամ չի ուզում Արցախի հայերի ազատ ինքնորոշվելու իրավունքի եւ ազատ ապրելու մասին, բազմիցս հայտարարելով որ չի ճանաչելու Արցախի Հանրապետության անկախությունը։

8)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը իր գոյության ողջ ընթացքում եւ մանավանդ 1988-ից ի վեր վարում է բացահայտ հայատյաց պետական քաղաքականություն եւ այդ պայմաններում միջնորդական առաքելությունը բնականաբար չի կարող հաջողություն ունենալ։

9)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը 2016 թ. ապրիլին, հակառակ 1994 թ. մայիսին կնքված զինադադարի պահանջների, ձեռնարկել է նոր ագրեսիա ու քառորյա պատերազմ Արցախի Հանրապետության ու Արցախի հայության նկատմամբ՝ իրականացնելով պատերազմական նոր հանցագործություններ։

10)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը իրականացրել է Նախիջեւանի հայության բռնագաղթը, ինչը սպառնում էր եւ սպառնում է նաեւ Արցախի հայությանը։ Վիճակագրական տվյալների համաձայն 1917 թ. Նախիջեւանում բնակվում էր 53,9 հզ. հայ (ամբողջ բնակչության գրեթէ կեսը), 1926 թ. հայերի թիվը նվազել է մինչեւ 11,2 հզ.: Ադրբեջանի Հանրապետության իշխանությունների հալածանքները հայերի նկատմամբ նոր ուժով է դրսեւորվել հատկապես 1960-80-ական թթ., ինչի հետեւանքով շարունակել է նվազել հայերի թիվը Նախիջեւանում: Վերջին հայերը Նախիջեւանից բռնագաղթել են 1988 թ.-ին Ադրբեջանի Հանրապետության կողմից Սումգայիթում կազմակերպված հայերի կոտորածներից հետո։

11)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը բռնազավթել է մի շարք հայկական տարածքներ, Հայաստանի Հանրապետության տարածքից Արծվաշենը, Արցախի երկրամասից Շահումյանի շրջանը, Մարտունու, Մարտակերտի շրջանների, Գետաշենի ենթաշրջանի զգալի տարածքներ, Գարդմանը. այդ թվում՝ հայազգի 2 մարշալների եւ 12 գեներալների ծննդավայր լեգենդար Չարդախլու գյուղը։

12)  Թուրքիայի Հանրապետությունը բռնազավթված է պահում Արեւմտյան Հայաստանը, Հայկական Կիլիկիան, հակառակ Կիլիկիայի անկախության մասին հռչակագրի (4 օգոստոս 1920 թ.) եւ ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնի կայացրած Իրավարար վճռի (22 նոյեմբեր 1920 թ.)։

13)  Ադրբեջանի Հանրապետությունը իրականացնում է հայկական ժառանգության բնաջնջումը բռնազավթված տարածքներում եւ դրա ցայտուն օրինակներից են Ադրբեջանի Հանրապետության, Արցախի ու Նախիջեւանի տարածքներում 89 միջնադարյան հայկական եկեղեցիների, 5480 խաչքարերի եւ 22700 գերեզմանաքարերի ոչնչացման փաստերը, այդ թվում Ագուլիսի 400 խաչքարերի եւ 2005 թ.-ին աշխարհում խոշորագույն, միջնադարյան, Ջուղայի հազարավոր ինքնատիպ ու հնամյա խաչքարերի ոչնչացումը Նախիջեւանում։

14)  Հետեւաբար, Հարավային Կովկասում նույնպես կայուն եւ երկարատեւ խաղաղություն հաստատելու միակ ճանապարհը ՄԱԿ-ի կողմից, որպես Ազգերի Լիգայի իրավահաջորդ, Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատում իրականացնելն է՝ հիմնվելով Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի Հայաստան պետության սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ. փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկի, հիմնվելով՝ մինչեւ Առաջին համաշխարհային պատերազմի սկիզբը  գոյություն ունեցող ազգային տեղաբաշխման տվյալների վրա:

VII. Նկատի առնելով տարածաշրջանում գոյություն ունեցող ռազմա-քաղաքական իրավիճակը, ըստ որի՝

1)  Մերձավոր Արեւելքում եւ Հարավային Կովկասում ոչ մի կերպ չեն դադարում զինյալ հակամարտությունները,

2)  Սեւրի խաղաղության պայմանագրի բոլոր կետերի իրականացումը կարող է վճռական քայլ հանդիսանալ Մերձավոր Արեւելքում եւ Հարավային Կովկասում իրական խաղաղության ու համագործակցության հաստատման,

3)  Սեւրի խաղաղության պայմանագրով են հաստատվել Մերձավոր Արեւելքի, Հյուսիսային Աֆրիկայի եւ Եվրոպայի պետությունների սահմանները, այդ թվում՝ Հայաստան պետության սահմանը, որի վերաբերյալ կայացվել է նաեւ ԱՄՆ 28-րդ Նախագահ Վուդրո Վիլսոնի Իրավարար վճիռը, որը սակայն մինչեւ այսօր կյանքի չի կոչվել:

4)  Ըստ էության կարելի է ընդգծել, որ Հայկական Հարցի լուծման նպատակով հիմնական որոշումները կայացվել են, սակայն առ այսօր չեն իրականացվել: Կարելի է ընդգծել, որ դրանց իրականացման ժամանակը հասունացել է: Եվ ներկայի համառ իրականությունն այն է, որ Մերձավոր Արեւելքում եւ ոչ մի պետություն եւ ժողովուրդ անմասն չի մնալու ներկայի ու ապագայի սպառնալիքներից, եթե նրանցից ամեն մեկն իր կարգին չընտրի գոյություն ունեցող խնդիրների ու հակամարտությունների խաղաղ կարգավորման իրավական–քաղաքական ճանապարհը: Բոլոր ոչ իրավական, կամային քաղաքական որոշումները պատանդի կարգավիճակում են պահելու հակամարտող կողմերին, նրանց երկրներն ու ապագա սերունդները եւ հիսուն տարին մեկ նոր ուժով է բորբոքվելու հակամարտությունն ու դիմակայությունը, պատերազմն ու քաոսը` Բալկաններում, Մերձավոր Արեւելքում, Կովկասում, Աֆղանստանում:

VIII. Համաձայն Հայկական Հարցի լուծմանը վերաբերող հետեւյալ իրավական փաստաթղթերի՝

- Ռուսաստանի Կառավարության Դեկրետի (Ռուսաստանի Ժողովրդական Կոմիսարների Խորհուրդ) «Թուրքահայաստանի մասին» («Արեւմտյան Հայաստանի մասին»), 11 հունվար 1918 թ.,

- Դաշնակից Տերությունների Գերագույն Խորհրդի կողմից դե ֆակտո (de facto) Հայաստան պետության անկախության ճանաչման, Փարիզի Վեհաժողովի ժամանակ, 19 հունվար 1920 թ.,

- Դաշնակից Տերությունների Գերագույն Խորհրդի կողմից դե յուրե (de jure) Հայաստան պետության անկախության ճանաչման, Փարիզ, 11 մայիս 1920 թ.,

- Կիլիկիայի հայերի ընդունած «Կիլիկիայի անկախության մասին» Հռչակագրի, 4 օգոստոս 1920 թ.,

- ԱՄՆ Սենատում կայացած 29 մայիս - 1 հունիս 1920 թ. Հայաստանի մանդատի քննարկումների, ինչը նշանակում է, որ ԱՄՆ-ն դե ֆակտո (de facto) ճանաչել է Հայաստան պետության իրավունքն ու տիտղոսը հայկական տարածքների նկատմամբ եւ դրանով չեղյալ է համարել այդ տարածքների նկատմամբ Օսմանյան կայսրության իրավունքն ու տիտղոսը,

- Սեւրի խաղաղության պայմանագրի, 10 օգոստոս 1920 թ.,

- ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնի կայացրած Իրավարար վճռի, որի ամբողջական անվանումն է՝ «Ամերիկայի Միացեալ Նահանգների նախագահի որոշումը Թուրքիայի եւ Հայաստանի միջեւ սահմանի, Հայաստանի դեպի ծով ելքի եւ հայկական սահմանին հարակից թուրքական տարածքի ապառազմականացման վերաբերյալ», 22 նոյեմբեր 1920 թ.:

IX. Հիմք ընդունելով հետեւյալ միջազգային փաստաթղթերը՝

- ՄԱԿ-ի Կանոնադրությունը, 26.06.1945 թ.,

- Մարդու Իրավունքների Համընդհանուր Հռչակագիրը, 10.12.1948 թ.,

- «Պետությունների իրավունքների եւ պարտականությունների մասին» Կոնվենցիան (ստորագրված 26 դեկտեմբեր 1933 թ., համամերիկյան պետությունների 7-րդ միջազգային համաժողովում (Մոնտեվիդեոյի Կոնվենցիա), որպես պետությունների իրավունքներ եւ պարտականություններ ճանաչելու մասին,

- «Ցեղասպանության հանցագործությունը կանխարգելելու եւ դրա համար պատժի մասին» ՄԱԿ-ի Կոնվենցիան, 9 դեկտեմբերի 1948 թ.,

- «Պատերազմի հանցագործությունների եւ մարդկության դեմ հանցագործությունների նկատմամբ վաղեմության ժամկետ չկիրառելու մասին» ՄԱԿ-ի Կոնվենցիան, 26-ը նոյեմբերի 1968 թ.,

- «Գաղութացված երկրներին անկախություն շնորհելու մասին» ՄԱԿ-ի Կոնվենցիան, 14.12.1960 թ.,

- «Ռասայական խտրականության բոլոր ձեւերի վերացման մասին» Հռչակագիրը, 20.11.1963 թ.,

- «Միջազգային պայմանագրերի իրավունքի մասին» («Վիեննայի կոնվենցիան»), 23.05.1969 թ.,

- «Բնիկ ժողովուրդների իրավունքների մասին» ՄԱԿ-ի Հռչակագիրը, 13.09.2007 թ.,

- «Խաղաղության ժողովուրդների իրավունքի մասին» ՄԱԿ-ի Հռչակագիրը, 12.10.1984 թ.,

- «Զարգացման իրավունքի մասին» Հռչակագիրը, 04.12.1986 թ.,

- «Ազգային կամ էթնիկ, կրոնական եւ լեզվական փոքրամասնություններին պատկանող անձանց իրավունքների մասին» Հռչակագիրը, 18.12.1992 թ.,

- «Ազգային եւ միջազգային մակարդակներում ՄԱԿ-ի իրավունքի գերակայության մասին» Հռչակագիրը, 24.09.2012 թ.:

X. Հիմնվելով Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետության) ընդունած որոշումներին՝

- Արեւմտյան Հայաստանի հայերի ինքնության ու քաղաքացիության ինստիտուտի վրա ըստ՝ «Բնիկ ժողովուրդների իրավունքների մասին» ՄԱԿ-ի Հռչակագրի, 13.09.2007 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի հայերի Ազգային Խորհրդի «Արեւմտյան Հայաստանի հայերի ինքնորոշման իրավունքի մասին» Հռչակագրի. 17.12.2004 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Խորհրդի «Արեւմտյան Հայաստանի Վտարանդի Կառավարություն կազմելու մասին» Հռչակագրի, 04.02.2011 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Խորհրդի եւ Արեւմտյան Հայաստանի Վտարանդի Կառավարության «Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) ձեւաւորման մասին» Հռչակագրի, 24.05.2013 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության Օրենքի «Արեւմտյան Հայաստանի պետական կառուցվածքի, Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) պատգամավորների կարգավիճակը եւ Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Ժողովի (Խորհրդարանի) կանոնակարգի մասին», 21.01.2014 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության Նախագահի Հրամանագրի (թիվ 12), «Որոշում՝ հիշեցում, Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության վերաբերյալ, որը հանդիսանում է 1920 թ.-ի Հայկական պետության շարունակողը», 23.02.2014 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության Նախագահի «Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան) Սահմանադրության նախագիծը պատրաստելու մասին» Հրամանագրի, 09.05.2016 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Խորհրդի «Արեւմտյան Հայաստանի հայերի մշտական, զինյալ, դրական չեզոքության մասին» Որոշման, 29.03.2011 թ.,

- Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Խորհրդի «Արեւմտյան Հայաստանի հայերի ինքնապաշտպանության ուժերի ստեղծման մասին» Հրամանագրի, 26.12.2012 թ.,

- «Արեւմտյան Հայաստանի հայերի Պաշտպանության ուժեր կազմավորելու վերաբերյալ» Որոշման, ընդունված Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) կողմից, 10.01.2018 թ.:

XI. Նկատի առնելով Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետություն) ձեւավորման իրավա-քաղաքական հիմքերը.

1)  ՄԱԿ-ի «Բնիկ ժողովուրդների իրավունքների մասին» Հռչակագրի (13.09.2007 թ.) հոդվածների դրույթների ու սկզբունքների համաձայն` ձեւավորվել է Արեւմտյան Հայաստանի հայերի ինքնության եւ քաղաքացիության ինստիտուտը։

2)  Մարդու Իրավունքների Համընդհանուր Հռչակագրի (10.12.1948 թ.) 21-րդ հոդվածի համաձայն` ձեւավորվել են Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետություն) բացարձակապես իրավաչափ (legitim) պետական իշխանության մարմինները. ազգային ժողովը (խորհրդարանը), կառավարությունը, նախագահի ինստիտուտը:

3)  2013 թ. նոյեմբերին ամբողջ աշխարհում, առաջին անգամ, համացանցի միջոցով անցկացվել են Խորհրդարանի ընտրություններ, աշխարհի 41 երկրներում, միասնական ցուցակով ընտրել են Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Ժողովի (Խորհրդարանի) 64 պատգամավոր։ 2018 թ. սեպտեմբերի 1-5-ը կայացել են Խորհրդարանի 2-րդ գումարման ընտրություններ, որին մասնակցել են 51.505 ընտրող 47 երկրից եւ միասնական ցուցակով ընտրել Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային Ժողովի (Խորհրդարանի) 101 պատգամավոր:

4)  Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետությունը (Հայաստան պետություն) համապատասխան օրենքների ընդունումով՝ ընդունել, միացել եւ վավերացրել է ՄԱԿ-ի Կանոնադրությունը եւ բոլոր առավել կարեւոր միջազգային Պայմանագրերը, Կոնվենցիաներն ու Հռչակագրերը:

XII. Նկատի առնելով Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետություն) ՄԱԿ-ին ուղղված հետեւյալ դիմումնագրերը.

1)  Միավորված Ազգերի Կազմակերպությանն ուղղված Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետության) դիմումը՝ Միավորված Ազգերի Կազմակերպությանն անդամակցելու վերաբերյալ, 25 մայիս 2018 թ.:

2)  Միավորված Ազգերի Կազմակերպությանն ուղղված Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետության) դիմումը՝ կյանքի կոչելու եւ իրականացնելու Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետության) հաստատումը ԱՄՆ 28-րդ նախագահ Վուդրո Վիլսոնի Իրավարար վճռով սահմանազատված տարածքի վրա, 29 մայիս 2018 թ.:

3)  Միավորված Ազգերի Կազմակերպությանն ուղղված Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետության) դիմումը՝ Արեւմտյան Հայաստանի եւ Կիլիկիայի տարածքների ապառազմականացման, այնտեղից Թուրքիայի Հանրապետության բռնազավթիչ ուժերը դուրս բերելու վերաբերյալ, 20 նոյեմբեր 2018 թ.։

4)  Սույն դիմումնագրերը իրականում վերաբերում են հայ ժողովրդի իրավունքների մասով միջազգային հանրության արդեն իսկ կայացված որոշումներին, որոնք կայացվել են, սակայն մինչեւ օրս կյանքի չեն կոչվել։

XIII. Նկատի առնելով հայ ժողովրդի համապարփակ իրավունքներն աշխարհում, ըստ որի՝

1)  Հայ ժողովուրդը, ինչպես ցանկացած ժողովուրդ աշխարհում՝ ապրելու, զարգանալու եւ ապագա ունենալու իրավունք ունի, ինչը նշանակում է, որ նա իրավունք ունի պահանջելու սեփական պետության հաստատումը Բնօրրան Հայրենիքի տարածքում՝ Հայկական լեռնաշխարհում, Հայաստանում,

2)  Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետություն) պետական կառույցները հայտ են ներկայացնում ստանձնելու Սեւրի խաղաղության պայմանագրով եւ ԱՄՆ 28-րդ Նախագահ Վուդրո Վիլսոնի կայացրած Իրավարար վճռով հայ ժողովրդին տրված իրավունքների պաշտպանությունն ու դրանց իրականացումը կյանքում, այդ թվում՝ Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատման հարցով, հանդես գալով որպես 1920 թ. «դե ֆակտո» եւ «դե յուրե» ճանաչված Հայկական պետության՝ Հայաստան պետության շարունակող (continuity) պետություն:

Դիմում ենք Ձեզ՝ իրականացնելու Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանազատումը.

նկատի առնելով Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի (1919-1920 թթ.) Հայաստան պետության սահմանները որոշող Հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույցն ու առաջարկները,

նկատի առնելով, որ Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության, ինչպես նաեւ Վրաստանի Հանրապետության սահմանների վերաբերյալ միջազգային հանրության ընդունած միակ օրինական փաստաթուղթը հանդիսանում է Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի (1919-1920 թթ.) Հայաստան պետության սահմանները որոշող հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկը,

նկատի առնելով, որ ըստ Փարիզի խաղաղության վեհաժողովի Հայաստան պետության սահմանները որոշող հատուկ հանձնաժողովի 1920 թ.-ի փետրվարի 24-ի զեկույց-առաջարկի՝ Ազգերի լիգային էր վերապահված Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության սահմանազատումը՝ հիմք ընդունելով մինչեւ Առաջին համաշխարհային պատերազմը  գոյություն ունեցող ազգային տեղաբաշխման տվյալները,

ճանաչելով Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետությունը (Հայաստան պետություն), որպես Հայաստան պետության (Հայկական պետության) շարունակող (continuity) պետություն։

XIV.    Սույն դիմումի մասին որոշումը՝

«Հայաստան պետության եւ Ադրբեջանի Հանրապետության միջեւ սահմանի (սահմանազատման) վերաբերյալ»,  ընդունվել է Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) եւ Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան պետություն) Կառավարության համատեղ նիստում, 17-ը հուլիսի 2019 թ.:

XV.     Տեղեկացնենք նաեւ, որ՝

- Սույն դիմումնագրի հարցով պատրաստ ենք տրամադրել այն հավելյալ տեղեկություններն ու փաստաթղթերը, որոնց կարիքը Դուք կունենաք:

- Պատրաստ ենք ապահովել Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության կողմից նշանակված Լիազոր ներկայացուցիչ՝ անմիջական հարաբերությունների եւ քննարկումների համար, եթե դրա կարիքը զգացվի:

Ռադիկ Խամոյան

Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան) Նախագահ

Տիգրան Փաշաբեզյան

Արեւմտյան Հայաստանի Հանրապետության (Հայաստան) Վարչապետ

Արմեն Տեր-Սարգսյան

Արեւմտյան Հայաստանի Ազգային ժողովի (Խորհրդարանի) Նախագահ

07 օգոստոս 2019 թ.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

On the delimitation and demarcation of the border between Armenia and Azerbaijan

A reminder of the Appeal of the Republic of Western Armenia (Armenia) to the UN and to the Heads of the States – Permanent Members of the UN Security Council, of August 7, 2019, on  demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, that must be strictly referred to during the current negotiation process.

According to Vienna Convention on the Law of Treaties of May 23, 1969, a paper signed under the  threat of force (contract, agreement, declaration, etc.) is considered invalid. (Article 52. A treaty is void if its conclusion was the result of the threat or use of force in violation of the principles of international law stated in the Charter of the United Nations).

And the signing of any agreement coerced by the aggressor against Armenia, where the interests of the Armenians are actually ignored, will be considered invalid and void.

Armenians all over the world will never accept such injustice and outrage, and the national liberation movement of the Armenian people will receive a new powerful impetus throughout the world.

Press Service of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia

26.10.2021

The full text of the Apoeal to the UN is published below.

****

To the United Nations Secretary-General

Mr. Antonio Guterres

To the United Nations Security Council

S T A T E M E N T

On demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan

We appeal to you to demarcate the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan taking into account the report-proposal of the Special Commission of the Paris Peace Conference of February 24, 1920 on the definition of the borders of Armenia recognizing the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) as a continuation State of Armenia as well as other legal and political facts, realities and justifications presented in this Statement.

Taking into consideration background of the question when

At the beginning of 1919 in Paris the Armenian National Congress was convened. Among the most

important results of the Congress there was the election of «Armenian united national delegation» («Delegation of Integrated Armenia») co-chaired by Boghos Nubar and Avetis Aharonian and the approval of pre-prepared and presented on February 12, 1919 at the Paris Peace Conference a joint memorandum on the demands of the Armenians which included the rationale for the creation of an independent Armenian State and refined its territory which included seven wilayates of Western Armenia (including Trabzon), Republic of Armenia and Cilicia;

On February 26 the Armenian united national delegation participated in the meeting of Council of Ten where they repeated the basic requirements of the memorandum. The delegation was also received (on April 17, 1919) by US President Woodrow Wilson who assured that he would do everything possible to protect the territorial claims of Armenians;

3) In his letter to the Chairman of the Supreme Council of the allied powers dated November 22, 1920, the 28th US President Woodrow Wilson based on his Arbitral Award stressed out that it was necessary to take into account that the newly created Armenian State, of course, should include a significant part of the Transcaucasian Armenian regions of the former Russian Empire;

4) In response to the submitted requirements of the Armenian united national delegation the Allied General Council adopted on January 19, 1920 the following decision and «de facto» recognized the State of Armenia:

a) The Government of the Armenian State is recognized as the Government,

b) This decision does not predetermine the Armenian State's border issue.

On January 27, 1920 the Paris Peace Conference Secretariat formally presented these two decisions to the delegation of the Armenian national united delegation.

5) On May 11, 1920 the Turkish delegation was invited to the Paris Peace Conference where they received the «Conditions of peace». The Armenian State delegation was also among the Allied Powers. In the Preamble of the «Conditions of peace» which later became the Preamble of the Treaty of Sevres Armenia is mentioned along with the Allied Powers. Thus, the Armenian State was recognized «de jure».

II. The issue of demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan.

At the Paris Peace Conference (1919-1920), the Special Commission defining the borders of Armenia presented the “Proposal Report on the definition of the dorders of Armenia” on February 24, 1920 which was signed by plenipotentiaries of the member States of the Council of the League of Nations - France, UK, Italy and Japan. This report clarifies the principles of demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, between the State of Armenia and the Republic of Georgia. It noted: «As regards the boundary between the State of Armenia and Georgia and with Azerbaijan as well, the Commission considers that it is advisable for the present to await for the results of refinement of the mentioned boundaries that the three Republics will achieve in agreements themselves. In the event that these Republics do not come to an agreement on their boundaries, this issue must be handled to the arbitration of the League of Nations that would appoint an Interallied Commission to settle above-mentioned boundaries on the spot - taking into account ethnographical data as the principle.

2) The principles and provisions proposed in the report were included in the Sevres Peace Treaty (August 10, 1920) in which Article 92 is noted: «The boundaries between Armenia and Azerbaijan and as well as between Armenia and Georgia will be determined by direct consent of the States concerned. In the event that the States concerned up to the day of the decision-making referred to in Art. 89 of the Treaty, will not be able by agreement to determine the borders, then the border that is the problem will be determined by the Supreme Allied forces, which will demarcate the border locally».

3) The noted document was also included into the Complete Report on the Arbitral Award (November 22, 1920) (Arbitral Award, November 22, 1920) of the 28th President of the USA Woodrow Wilson - as the 2nd document of the 1st Annex. (Full Report, Annex I, No 2).

4)  The principles of the report-proposal of the Special Commission defining the borders of Armenia, were never implemented due to the Sovietization of all three republics of the South Caucasus, as a result of which these republics ceased to be subjects of the international law.

5)  The issue of borders in the South Caucasus can and should be resolved only on the basis of the international law.

6)  The current political map of the States of the Middle East, North Africa and Europe was formed on the basis of the decisions, principles and proposals of the Paris Peace Conference (1919-1920).

7)  The only legal document adopted by the international community on the borders between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, the State of Armenia and the Republic of Georgia is the report-proposal of February 24, 1920 by the Special Commission of the Paris Peace Conference (1919-1920) defining the borders of the State of Armenia .

8)  In accordance with the report of the Special Commission of the Paris Peace Conference (1919-1920) defining the borders of the State of Armenia, the right to demarcate the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, between the State of Armenia and the Republic of Georgia was given to the League of Nations, while data on the national composition of the population before the start of the First World War were taken as the basis.

The current national composition cannot serve as the basis for demarcating the border since it arose as a result of the criminal policy of extermination and deportation of Armenians pursued by the authorities of the Republic of Azerbaijan. And the consequences of the crime cannot give rise to rights.

III. The Karabakh conflict is the essence of the issue of Artsakh and Armenians of Artsakh.

1)  The Karabakh conflict is not a matter of only the Armenian and Azerbaijani confrontation as they often try to present. In fact the issue of Nagorno-Karabakh or the question of Artsakh and the Armenians of Artsakh to be exact is an extremely important component of the Armenian issue.

2)  The struggle of Artsakh and the Armenians of Artsakh is a struggle against the genocidal policy unleashed by the Republic of Azerbaijan, the struggle for survival, for the right to freely dispose their own destiny in accordance with the right to self-determination.

3)  The Republic of Azerbaijan from 1918-1920 either participated in or independently implemented the policy of genocide and deportation of Armenians. In other words, the same criminal policy against the indigenous Armenian population was carried out as in 1894-1923, and up to this day the successive Turkish authorities – Ottoman, Young Turkish and Kemalist… In fact, it can be Stated that the Genocide of Armenians continues by the authorities of the Republic of Azerbaijan as well.

4) At the Paris peace conference in 1919-1920, important and fundamental decisions were made for a just resolution of the Armenian issue, which in 1920 were formalized in the form of major international treaties and decisions.

Among them:

- Report-proposal of the Special Commission of the Paris Peace conference (1919-1920 г.г.) defining the boundaries of the State Armenia;

- Sevres Peace Treaty of August 10, 1920, articles 88 - 93 that touched upon the Armenian State;

- The Arbitral decision of the 28th President of the United States of America Woodrow Wilson of November 22, 1920 which full name is «The decision of the President of the United States Woodrow Wilson on the establishment of the State border between Turkey and Armenia, the issue of Armenia’s borders maritime access and about the demilitarization of the Turkish territories adjoining the Armenian border»;

These decisions were adopted at the Paris Peace Conference of 1919-1920, however, they were not implemented. Meanwhile, the final and fair settlement of the issue of Artsakh and Armenians of Artsakh is possible within the framework of the final and fair settlement of the Armenian issue, with the demand and implementation of the decisions adopted at the Paris Peace Conference, including on the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan.

IV. Status of the Republic of Armenia.

1)  At the moment the Republic of Armenia, for a number of reasons, finds it difficult to resolve the Karabakh conflict as a way to choose the solution of the Armenian issue, as well as the ways to settle the conflict specified in article 2 of paragraph II of this Statement.

Let’s note these reasons.

2) The First Republic of Armenia, and subsequently the Second Republic of Armenia under conditions of aggression and coercion (the Alexandropol Treaty of 02.12.1920 and the Kars Treaty of 13.10.1921) renounced the rights granted to the Armenian people and Armenian State in 1920 on the basis of unified Armenian claims, being forced to remain only within the jurisdiction of the Republic of Armenia, that is to say Eastern Armenia and the Armenians of Eastern Armenia․

3) The Third Republic of Armenia, through official Statements of its Presidents, reiterated that it remains outside the framework of the rights granted to the Armenian people and the Armenian State (the State of Armenia) in 1918-1920, provided on the basis of uniform Armenian claims, and is forced to remain only within the framework of the rights and powers of the Republic of Armenia, in other words – Eastern Armenia and the Armenians of Eastern Armenia, and defending this issue is transferred directly to the Armenian people - to the broad circles of the Armenian public.

4) An equally important obstacle is the difficult military and political situation and the resulting difficult social and economic situation in which the Republic of Armenia finds itself after 1988, namely: the almost complete blockade, the military situation in the border areas and in Karabakh, etc.

5) Nevertheless, being the continuity of the First Republic of Armenia, being the main guarantor of the security of the Armenians of Karabakh and the Nagorno-Karabakh Republic itself, the Republic of Armenia for the above-mentioned reasons finds it difficult to act from the position of solving the Armenian issue in the settlement of the Karabakh conflict as an important component of the Armenian issue.

6) At the same time, a number of facts and events testify that the military and political situation around the Republic of Armenia is methodically and deliberately exacerbated in order to prevent the Republic of Armenia from taking up the final and fair solution of the Armenian question, including final settlement of the Karabakh conflict on its basis.

7) However, this does not mean that Armenians scattered throughout the world as a result of the Genocide of Armenians can accept such realities imposed on the Republic of Armenia and the Nagorno-Karabakh Republic. On the contrary: Armenians scattered around the world, the number of which is much larger than their compatriots living in the Republic of Armenia and the Nagorno-Karabakh Republic, chose the way of protection of the uniform rights granted to the Armenian people and the State of Armenia in 1918-1920 by the international community aimed to the final and fair solution of the Armenian question.

V. Status of the Republic of Artsakh (Nagorno- Karabakh Republic)

1)  As a result of the invasion of the XI Red Army on April 28 and December 2, 1920, the Republic of Azerbaijan and the Republic of Armenia were sovietized, respectively, and on February 25, 1921 – the Republic of Georgia. In June 1921, on the basis of the Soviet Azerbaijan's Declaration of renunciation of claims to "disputed territories" and on the basis of an agreement between the Governments of the Soviet Armenia and the Soviet Azerbaijan, the Soviet Armenia declared Artsakh (Nagorno Karabakh) as its integral part. The act of unification was welcomed by both the international community and the newly established Soviet Russia.

It was recorded in the resolution of the League of Nations of December 18, 1920, as well as in the reference note of the Secretary-General of the League of Nations addressed to the States members of the League of Nations, and in the annual report for 1920-1921 addressed to the People’s Commissariat of Foreign Affairs of the RSFSR and the Supreme body of the government power of the Russian Soviet Federative Socialist Republic - XI Congress of Soviets.

2)  On July 5, 1921, at its meeting, the Caucasian Bureau of the Russian Communist party (Bolsheviks), ignoring the relevant resolution of the League of Nations and the opinion of the people of Artsakh as a democratic tool for determining the borders between Soviet Armenia and Soviet Azerbaijan, in opposition to the resolution on unification, and with procedural violations adopted an illegal decision on the forcible separation of Artsakh from Soviet Armenia – with the condition of the formation of national autonomy with broad powers within the Soviet Azerbaijan. Thus, a significant part of the historical Armenian and Armenian - populated territories was transferred to Soviet Azerbaijan.

3)  On July 7, 1923, Artsakh was dismembered by an illegal decision of the authorities of the Republic of Azerbaijan: the Nagorno-Karabakh Autonomous region (NKAR) was established in one part, and the territories of lowland Karabakh came under direct subordination to the Republic of Azerbaijan. At the same time, the Red Kurdistan was artificially formed. The purpose of the latter was to abolish the land connection between Soviet Armenia and NKAR. In 1929, the Red Kurdistan was abolished, and the territory was directly included into the Azerbaijan SSR.

4)  On February 20, 1988, the extraordinary joint session of deputies of regional and district councils of the NKAR adopted the Decision and appealed to the Supreme Council of the Azerbaijan SSR on withdrawal from the Azerbaijan SSR, and to the Supreme Council of the Armenian SSR on the inclusion of the NKAR into the Armenian SSR. The authorities of the USSR were urged to satisfy this request based on all legal norms and precedents for resolving such controversial issues.

5)  However, this step, aimed at resolving the problem in a civilized way and by means of free will, was followed by a wave of violence against the Armenian population, massive violation of the rights of the Armenian people, forced deportation of the Armenian population, a complete blockade and the like. Pogroms and massacres of the Armenian population began in the cities of the Republic of Azerbaijan located hundreds of kilometers from NKAR – in Sumgait, Baku, Kirovabad, Shamkhor. As a result, hundreds of people were killed and even more people were injured. About 500 thousand citizens of Armenian nationality of the Republic of Azerbaijan became refugees. Thus, the authorities of the Republic of Azerbaijan organized and carried out a real genocide and deportation against the indigenous Armenian population living on the territory of the republic.

6)  On September 2, 1991, at the joint session of people's deputies of the regional Council of NKAR and Shahumyan district Council in Stepanakert, the "Declaration on the proclamation of the Nagorno Karabakh Republic" was adopted on the territory of the former Nagorno Karabakh Autonomous region and Shahumyan district.

7)  On 10 December 1991, a referendum on independence was held in the Nagorno-Karabakh Republic in the presence of international observers on the basis of the people's right to self-determination in which 80 per cent of the population with the right to vote took part. And the absolute majority of voters - 99.89% voted for independence.

8)  On January 6, 1992, the Supreme Council of the Nagorno Karabakh Republic adopted the Declaration «On the State independence of the Nagorno Karabakh Republic».

9)  The first Constitution of the Nagorno Karabakh Republic was adopted by referendum on December 10, 2006.

10)  The new version of the Constitution of the Republic of Artsakh was adopted at the referendum held on February 20, 2017.

11)  On August 11, 1992, the U.S. Congress passed a resolution condemning the actions of the authorities of the Republic of Azerbaijan, as well as amendment No. 907 to the Freedom Support Act, prohibiting the U.S. administration at the government level to provide economic assistance to this State.

12)  On May 5, 1994, with the mediation of Russia, Kyrgyzstan and the CIS inter-parliamentary Assembly, the Republic of Azerbaijan, the Nagorno – Karabakh Republic and the Republic of Armenia signed the Bishkek Protocol in Bishkek, the capital of Kyrgyzstan, on the basis of which a Ceasefire Agreement was signed between the same parties on May12, which, with permanent violations of the ceasefire regime, to some extent remained until the new aggression of the Republic of Azerbaijan - the unleashed four-day April war of 2016.

13)  In order to settle the Karabakh conflict, the OSCE Minsk group was established in 1992 within the framework of which the negotiation process aimed at the settlement of the Karabakh conflict is carried out.

VI.      Obstacles imposed by the Republic of Azerbaijan to a fair and final settlement of the problems of Artsakh and Nakhichevan.

1)  It should be noted that the mediation mission of the OSCE Minsk group established in 1992 for the settlement of the Nagorno-Karabakh conflict has not been able to achieve significant success up to the present day, because:

2)  Due to the politicization of the problem, neither the OSCE Minsk group, where negotiations on the Karabakh conflict have been conducted for almost two decades, nor the UN, nor any other competent international body have been presented yet with the legal package of the Karabakh conflict.

Throughout its mediation mission the OSCE Minsk group regardless of its will and desire has made the original Armenian ancestral territories a subject of bargaining. This refers primarily to the liberated territories, which are in fact an integral part of the homeland of the Armenians.

3)  Artsakh was subordinated to the Azerbaijani Soviet Socialist Republic by the decision of the party body – the Caucasian Bureau of the Russian Communist party (Bolsheviks) of July 5, 1921. It is obvious that from the point of view of both domestic and international law, this decision is illegitimate and invalid, since any body has the right to decision-making only on those issues on which the structure has the appropriate authority. The Caucasian Bureau of the Russian Communist party (Bolsheviks) did not have such powers. It is obvious that the Caucasian Bureau had exceeded the framework of its authority. International law does not grant such powers to party bodies, even if those parties are the ruling parties.

4)  The Nakhichevan Armenian region, in turn, was transferred to the protectorate of the Republic of Azerbaijan under the illegitimate Moscow Treaty of March 16, 1921 (art. 3) and the Kars Treaty of October 13, 1921 (art. 5) –as the Nakhichevan Autonomous region, provided that Azerbaijan does not concede this protectorate to a third State. In 1924, by another illegitimate decision of the Republic of Azerbaijan, it was renamed the Nakhchivan Autonomous Republic, thus the region was removed from the status of protectorate established by these treaties.

5)  Since its establishment in 1918, the Republic of Azerbaijan has been implementing a program of Genocide and deportation of Armenians.

6)  Since February 1988, the Republic of Azerbaijan has carried out a complete blockade of the Nagorno-Karabakh Republic and the Republic of Armenia, to which the Republic of Turkey also joined in 1993 by organizing a blockade of the Republic of Armenia.

7)  The Republic of Azerbaijan does not want to hear about the right of Armenians of Artsakh to free self-determination and free life, repeatedly stating that it will not recognize the independence of the Republic of Artsakh.

8)  Over the entire period of its existence, and especially from 1988 and up to the present time, the Republic of Azerbaijan has been openly pursuing an Armenian - phobic State policy, and under such circumstances, the mediation mission, naturally, cannot be a success.

9)  In April 2016, contrary to the requirements of the ceasefire agreement signed in May 1994, the Republic of Azerbaijan undertook a new aggression and broke out a four-day war against the Republic of Artsakh and the Armenians of the Republic of Artsakh, committing new war crimes.

10)       The Republic of Azerbaijan carried out the policy of deportation of Armenians of Nakhichevan, which threatened and continues to threaten the Armenians of Artsakh. According to statistics, in 1917, 53.9 thousand Armenians lived in Nakhichevan (which was almost half of the population), and in 1926 the number of Armenians reduced to 11.2 thousand. Persecution of Armenians in Nakhichevan by the authorities of the Republic of Azerbaijan acquired a special scale in the 1960s-1980s, as a result of which the number continued to reduce. The last Armenians were deported from Nakhichevan in 1988, after the Armenian pogroms in Sumgait organized by the authorities of the Republic of Azerbaijan.

11)  The Republic of Azerbaijan continues to occupy a number of Armenian territories: from the territories of the Republic of Armenia - Artsvashen, from the territories of Artsakh - Shahumyan district, a significant part of the Martouni, Martakert and Getashen districts, Gardman, including the legendary village of Chardakhlu - the homeland of 2 marshals of the Soviet Union and 12 generals.

12)  Contrary to the Arbitration Award of the 28th us President Woodrow Wilson (November 22, 1920) and the Declaration of independence of Cilicia (August 4, 1920) the Republic of Turkey continues the occupation of Western Armenia and Armenian Cilicia.

13)  The Republic of Azerbaijan is carrying out the destruction of the Armenian heritage in the occupied territories, an eloquent example of which is the destruction of 89 medieval Armenian churches, 5,480 khachkars (and 22,700 tombstones in the territories of the Republic of Azerbaijan, Artsakh and Nakhichevan, including 400 khachkars (cross-stones) in Agulis and the destruction of thousands of medieval original and ancient khachkars (cross-stones) of Jugha in Nakhichevan in 2005.

14)       Consequently, the only way to establish a stable and long-term peace in the South Caucasus is the implementation by the UN as the successor of the League of Nations the demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, based on the report-proposal of February 24, 1924 of the Special Commission of the Paris Peace conference on the definition of the borders of the State of Armenia and on the basis of data on the national composition of the population

before the start of the First World War.

VII.     Taking into account the existing military and political situation in the region, according to which:

1)  Armed conflicts do not cease in the Middle East and South Caucasus;

2)  The implementation of all the provisions of the Treaty of Sevres can be a decisive step in the establishment of genuine peace and cooperation in the Middle East and South Caucasus;

 3) The borders of the States of the Middle East, North Africa and Europe and borders of the State of Armenia as well were approved by Sevres Peace Treaty concerning that there was the Arbitral Award of 28 US President Woodrow Wilson on November 22, 1920, but which has not been implemented yet;

4)  In fact it can be said that the main decisions for a fair settlement of the Armenian issue have been taken long ago but have not implemented yet. It should be noted that the time has ripened for their implementation. And the current tough reality is that no country and no nation in the Middle East will remain indifferent to the threats of the present and the future unless each of them chooses the legal and political way to solve existing problems and conflicts peacefully. All illegitimate strong-willed political decisions will keep the conflicting parties, their countries and future generations as hostages and every fifty years conflicts and confrontations, wars and chaos will flare up in the Balkans, the Middle East, the Caucasus, Afghanistan with new strength.

VIII.   According to the following legal documents relating to the solution of the Armenian issue:

-    The Decree of the Government of Russia (Council of People's Commissars of Russia) «About Turkish Armenia» («About Western Armenia») of January 11, 1918;

 -   The decision of the Supreme Council of the Allied Nations during the Paris Conference on de facto recognition of the independence of the State of Armenia of January 19, 1920;

-    The decision of the Supreme Council of the Allied Nations on de jure recognition of the independence of the State of Armenia of May 11, 1920;

- Declaration of Independence of Armenian Cilicia of August 4, 1920;

-    Discussion of the mandate of Armenia held in the US Senate on May 29 – June 1, 1920, which means that the USA de facto recognized the right and title of the Armenian State in relation to the Armenian territories, thereby recognizing the right and title of the Ottoman Empire in relation to these territories as invalid;

-    Sevres Peace Treaty (articles 88 - 93 which concerned the State of Armenia) of August 10, 1920;

-    The Arbitral Award of the 28th President of the United States of America Woodrow Wilson of November 22, 1920 the full name of which is «The decision of the President of the United States Woodrow Wilson on the establishment of the State border between Turkey and Armenia, the issue of Armenia’s borders maritime access and about the demilitarization of the Turkish territories adjoining the Armenian border».

IX. Based on the following international documents:

- The United Nations Charter of June 26, 1945;

- The Universal Declaration of Human Rights of December 10, 1948;

- The European Convention on the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, Rome, of November 4, 1950;

- The UN Convention on the Rights and Duties of States («Montevideo Convention») of December 26, 1933;

- The UN Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide of December 9, 1948;

- The UN Convention on the Non-Applicability of Statutory Limitations to War Crimes and Crimes Against Humanity of November 26, 1968;

- The UN Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples of December 14, 1960;

- The UN Declaration on the Elimination of All Forms of Racial Discrimination of November 20, 1963;

- The Vienna Convention on the Law of Treaties of May 23, 1969;

- The UN Declaration on the Rights of Indigenous Peoples of September 13, 2007;

- The UN Declaration on the Right of Peoples to Peace of November 12, 1984;

- The UN Declaration on the Right to Development of December 4, 1986;

- The UN Declaration on the Rights of Persons Belonging to National or Ethnic, Religious and Linguistic Minorities of December 18, 1992;

- The UN Declaration on the Rule of Law at the National and International Level of September 24, 2012.

X. Based on the decisions taken by the Republic of Western Armenia (State of Armenia):

- Decisions on the formation of the Institute of national identity and citizenship of Armenians of Western Armenia adopted on the basis of the United Nations Declaration "On the rights of indigenous peoples" of September 13, 2007;

- The Declaration of the National Council of Armenians of Western Armenia «On the right of self-determination of Armenians of Western Armenia», Shushi of December 17, 2004;

- The Declaration of the National Council of Western Armenia «On the beginning of Government formation of Western Armenia in Exile» of February 04, 2011;

- The Declaration of the National Council of Armenians of Western Armenia and the Government of Western Armenia in exile «On the formation of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia» of May 24, 2013;

- The Law of the Republic of Western Armenia «On the State structure of Western Armenia, status of deputies of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia and the rule of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia» of January 21, 2014;

- Presidential Decree on the Republic of Western Armenia (State of Armenia) No. 12 «The Republic of Western Armenia as a Continuity State», - on the Republic of Western Armenia as a continuity State of Armenian State recognized in 1920, of February 23, 2014;

- Presidential Decree of the Republic of Western Armenia «On the drafting of the Constitution of the Republic of Western Armenia» of May 9, 2016;

- The decision of the National Council of Armenians of Western Armenia «On the permanent, armed and positive neutrality of the Armenians of Western Armenia and Western Armenia itself» of March 29,;

- The National Council Decree of Armenians of Western Armenia «On the establishment of self-defence forces of Armenians of Western Armenia» of December 26, 2012;

- The Decision of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia «On the Formation of the Defence Forces of Armenians of Western Armenia» of January 10, 2018.

XI.  Taking into account the political and legal basis for the formation of the Republic of Western Armenia (State of Armenia)

1)  Based on the United Nations Declaration on the Rights of Indigenous Peoples of September 13, 2007, the National Identity and Citizenship Institute of Armenians of Western Armenia was established and the legal and political basis of the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) and its State structures were absolutely legitimately formed;

2)  In accordance with Article 21 of the Universal Declaration of Human Rights since 2013 the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) has formed absolutely legitimate bodies of State power - the National Assembly (Parliament), the Government and the Institute of Presidency;

3)  In November 2013 for the first time in the world elections of the deputies of the Parliament of Western Armenia were held by direct electronic voting on the Internet which were conducted under universal and equal suffrage by free and secret ballot. Elections were held in 41 countries, 64 deputies of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia were elected. On September 1-5, 2018, elections of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia of the 2nd convocation were held, in which 51,505 voters from 47 countries took part, and 101 deputies were elected on a single list;

4)  The Republic of Western Armenia (the State of Armenia) by adopting the relevant Laws, recognized, acceded and ratified the Charter of the United Nations and all most important International Treaties, Conventions and Declarations.

XII. Taking into account the following Statements submitted by the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) to the United Nations:

1)  Application for membership of the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) in the United Nations of May 25, 2018.

2)  Statement of the Republic of Western Armenia (State of Armenia) to the United Nations «On the implementation of the Arbitral Award of the 28th President of the United States of America Woodrow Wilson of November 22, 1920 «the Decision of the President of the United States Woodrow Wilson on the establishment of the State border between Turkey and Armenia, about Armenia's excess to the sea and the demilitarization of adjacent Turkish Armenian border territories», aimed at establishing the Republic of Western Armenia (Government of Armenia) within the territories established by the Arbitral Award of the 28th US President Woodrow Wilson of May 29, 2018;

3)  Statement of the Republic of Western Armenia (Armenia)to the United Nations «On demilitarization of the territories of Western Armenia and Cilicia and withdrawal of the occupation forces of the Republic of Turkey» of November 20, 2018;

4)  These Statements in fact relate to the decisions already taken by the international community regarding the rights of the Armenian people but have not been implemented yet.

XIII.  Taking into account that

1)  Armenians like any nation in the world have the right to live, develop and have their future which means that they have the right to demand the establishment of their own State on their ancestral

homeland - in Armenian Highland, in Armenia;

2)  The State structures of the Republic of Western Armenia (State of Armenia) declare that they undertake to protect the rights granted to the Armenian people by the Sevres peace Treaty and the Arbitration Award of the 28th President of the United States of America Woodrow Wilson, and to implement these rights, including the demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan, acting as the continuity State of the State of Armenia recognized de facto and de jure in 1920.

We appeal to You to carry out the border demarcation between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan,

taking into account the report-proposal of February 24, 1920 of the Special Commission of the Paris Peace conference of 1919-1920 on the definition of the borders of the State of Armenia;

taking into account that the only legal document regarding the borders of the Armenian State with the Republic of Azerbaijan and the Republic of Georgia is the report-proposal of February 24, 1920 of the Special Commission of the Paris Peace conference of 1919-1920 on the definition of the borders of the State of Armenia;

taking into account that according to the report-proposal of February 24, 1920 of the Special Commission of the Paris Peace conference of 1919-1920 on the definition of the borders of the State of Armenia, demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan was provided to the League of Nations, taking as a basis the information on the national composition of the population before the start of the First World War;

recognizing the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) as the continuity State of the State of Armenia (the Armenian State), as well as other legal and political facts, realities and justifications set forth in this Statement.

XIV.  Solution on this Application:

«On demarcation of the border between the State of Armenia and the Republic of Azerbaijan» was adopted on July 17, 2019 at the joint session of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia and the Government of the Republic of Western Armenia (State of Armenia).

XV.  We also inform that we are ready to provide with

- additional information and documents you will need regarding this Statement;

- an authorized representative of the Republic of Western Armenia (the State of Armenia) for direct contacts and discussions if it is necessary.

Radik Khamoyan

President of the Republic of Western Armenia (Armenia)

Tigran Pashabezyan

Prime Minister of the Republic of Western Armenia (Armenia)

Armen Ter-Sarkisyan

President of the National Assembly (Parliament) of Western Armenia

August 7, 2019

Добавить комментарий

Plain text

  • HTML-теги не обрабатываются и показываются как обычный текст
  • Адреса страниц и электронной почты автоматически преобразуются в ссылки.
  • Строки и параграфы переносятся автоматически.
CAPTCHA
Тест для фильтрации автоматических спамботов
Target Image